Kultura i umetnost

„Danas je mami rođendan.“ Tiho je rekla Maša i obula stare, izbledele starke, uzela ranac i izašla iz kuće. Polako sam zatvorio vrata za njom da ne probudim Milicu i seo za raskliman sto u kuhinji. Da je Olja živa sada bi slavili njen trideset sedmi rođendan. Ona bi napravila tortu, deca bi nacrtala čestitku, ja bih kupio neko cveće, ili bi trknuo do prvih livada izvan varoši i nabrao joj bele rade, koje je najviše volela. Posle bi izašli zajedno do šetališta na keju i devojčice bi se poigrale u parkiću, a onda kod Muse na sladoled.

Knjiga treba da bude sekira koja će razbiti zaleđeno more u nama, napisao je neko, ne znam ko, jer retko čitam knjige. Nikad nisam video zaleđeno more, mada živim na primorju. Pedeset mi je godina, ali ko sam ja zapravo? Moja žena kaže da sam slabić, u stvari, to je rekla pre nego što me je napustila, a ima tome već peta godina. Ja sam plašljivo i nežno biće na rubu nervnog sloma i pitam se, ima li izgleda da potpuno izgubim kontrolu nad sobom.

Dok je Mitar odlazio u šumu sa Mićkom, sa vrha jednog obližnjeg proplanka, jedan par očiju je posmatrao. Bio je to Sreten, sin Svetislava, koji je na svom belcu bio na redovnom, svakodnevnom jahanju. Začuđeno je gledao u pravcu vodenice, znajući da tu otkako zna, nije nikog viđao. Moraće to reći ocu, jer i ovako nikad nije saznao zašto je ta stara vodenica napuštena.

Kada se čovek zagleda unutar svoga bića, oseti samo balast nemira i negativnosti što ga guši i štipa, sve reči izgovorene u žurbi, žustro i oštro padaju kao kamenice na glavu onoga ko ih sluša. Taj čovek otvrdne za sebe i potrebe svoje duše, smatrajući ispravnim jedino ono što drugi čine.  Tako je ona slušala svadju svojih roditelja, ne razumevajući razloge tolikog nesklada i vredjanja, da joj se u glavi mutilo i morala je da izlazi i da luta, zanoseći se pri hodu ko da joj se manta.

Vodiš me na večere, na duge šetnje uz obale, pričaš mi o sebi, želis da budemo prijatelji, a ja samo želim dugo, dugo, voditi ljubav sa tobom.

Pretvoriti naše šapate u duge rečenice, tvoje oči u dubine nepresahle. Želim dugo biti izgubljena u predjelima tvog izgnanstva, u koja si se zagubio ne razumjevajući sebe. Razumijem te i čekamda shvatiš. Strpljiva sam jer sam naoružana hiljadama godina iskustva, čekam da se probudiš. Pozivaš me, nije važno koji si protok energije upotrebio da me dozoveš, ali stigla sam.

Ona se zove A. Možda njeno ime počinje i sa slovom I, možda je R, možda je bilo koje ime započeto sa jednim od trideset slova azbuke, abecede... Mučno mi je, karikaturalno, u zanosu sam, u gađenju... Euforičan sam, letim, padam, u ambisu sam mraka, neotkrvenog jezgra zemlje, kojem niko nije prišao, osim moga ludila. Moje oči boje poremećaja i šizofrenije jedine su videle svetlo i vatru mraka zemljine utrobe.

Spustila je krotko njušku na moj dlan i gledala me upitno svojim krupnim bademastim očima. Od zaprepašćenja što je vidim nisam mogao ni da se pomaknem ni da progovorim. Nestala je pre četiri godine, kada je otac umro, a mi nekoliko dana zaboravili na nju. Zvala se Lola, bila je ženka nemačkog ovčara i sad je već  imala jedanaest godina. Kao dvomesečno štene sam je uzeo iz azila za životinje, i odneo ocu u selo. Bio je jako usamljen otkako je postao udovac, a odbijao je da se preseli kod nas u grad.

Kada je ušao unutra, Radovana je najpre dočekao onaj teški miris ustajalosti, prašine…unutrašnjost je bila puna smeća. Vre'e od brašna su bile razbacane svuda, prosuto brašno se slepilo po drvenim daskama, sutra će i ovde imati posla dok to sve ne raskrči. Dvadeset godina nije niko skoro kročio u unutrašnjost stare vodenice. Noćas će, ipak, prespavati napolju, ostaviće sve širom otvoreno da se smrad malo izvuče. Izašao je i raširio svoju prostirku od starog ćebeta, koje je nosio sa sobom…legao na nju i zaspao.

Na atlasu oblaka sretaćemo se sve dok se naše vreme ne ostvari i duše nam se spoje u jednu.

Kamen

„Daj da budem onaj koji tješi, svakom onom koji zna da griješi.“ ( Teške boje, Majke)

Pismo Svetoj grešnici