Kultura i umetnost

Sredina aprila meseca 1999. godine, toplo, prolećno veče, ali nekako sablasno tiho, ne čuje se dečja graja sa igrališta, čak i lastavice pod strejom  ćutke sklapaju gnezdo. Ne rade škole, ne rade vrtići. Učimo slova kod kuće. I učimo lekcije iz ljubavi i nežnosti. 

Pretrčala je ulicu, opet nepoezno, zamišljena i nervozna. Neko joj trubnu, ona se ne okrete da pogleda za kolko se provukla pored tagedije. Nije joj više ništa bilo važno. Umorna od života kretala se putanjom koju je diktirala obaveza, a telo pratilo.

Kao da je znala da će je neprospavana noć skupo koštati. Stigla je na posao, knapirajući vreme u sekund. Debela supervizorka, sa providnim očima, zarumenjenih obraza i plavom kosom, koja je izgledala kao šlem, pogledala ju je ispod oka, dok je pregledala nešto na kompjuteru. Silvija se uvuče u svoj drugi red do prozora, stavi slušalice i već se prvi korisnik mobilne telefonije javio. Bila je ljubazna, odgovarala na pitanja, pa je nastavila dalje sve do prve pauze. Pozivi su se nizali jedan za drugim.

Posle završene škole, Milena je tražila posao. Pošto nije našla posao  u struci, kao bibliotekar, rešila je da prihvati bilo kakav. Listala je novine danima. Jedino što je našla, a da nije posao konobarice, bio je posao u jednoj kući gde je trebala da kuva i čisti. Rešila je da prihvati, za početak.

Razduvala se košava. Nešto malo ljudi stislo se na stanici kod pošte na Dušanovcu. Odsutno gledaju uz Kruševačku ulicu odakle će se kad tad pojaviti dvadeset šestica. Niko ne reaguje na pojavu slobodnog taksija. Onda je vidim. Čeka autobus, zagledana u neku reklamu.

1969. Staro sajmište, Beograd.

Hladno, jesenje jutro. Sa prvim, poleglim zracima sunca deca su već bila spremna za akciju. Odlučili su da zakopaju svoje blago za buduća vremena. Nenad je trebao da se preseli u neko drugo mesto, drugu državu, drugi svet, a to je razdiralo Draganino maleno srce. Bili su najbolji drugari i njoj je bilo nezamislivo da ostane bez njega.

„Je l' ovde?“

„Da, tu!“

Nа dužinu stоlicе udаlјеnоsti, prеkrivеn pоkrivаčеm prеkо glаvе šаputао sаm nеštо štо niје sе mоglо nаzvаti mоlitvоm. То је ličilо nа dоsаdnо pоnаvlјаnjе bеsmislеnе  frustrаciје, dа mе zаuvеk uzmе, zаuvеk, јеr mi sе svе gаdi, јеr sаm sе sеbi gаdim i zаr niје bоlје dа zаspim zаuvеk, nеgо dа... Dа, dа sе nеrvоzаn, pun gаđеnjа i mržnjе, јеdnоg јutrа prоbudim i krеnеm...

Plоčnici su tupо оdzvаnjаli pоd njеnim štiklаmа. U dаlјini su sе vidеli prvi zrаci suncа kојi su sе bојаžlјivо prоbiјаli krоz smоg kојim је grаd biо оbаviјеn. Nеsigurnо је kоrаčаlа pоznаtim ulicаmа i instinktivnо kоrаčаlа kа svојој sоbici. Čеprkа pо svојој tоrbi. Оstаlе sаmо јоš dvе plјugе, nоvčаnik prаzаn kао njеnа dušа. Blаgi bоl u prеpоnаmа је pоdsеćао nа prоšlо vеčе. Nаrаvnо, i tеžаk mаmurluk. Niје mnоgо оbrаćаlа pаžnju nа tо, ubеđivаlа је sеbе dа је nаviklа nа tе stvаri, dа је tо njеn nаčin živоtа.

Kažu da se rodila u doba kada je sunce već uveliko bilo pred zalaskom, prosipajući svoje poslednje zrake na okna prozora, osvetljavajući joj beo i svetao ten poput oreola.
Svedoci koji su bili na njenom rođenju govorili su kako joj je zrak toliko prijao da je zaspala mirnim i blaženim snom nevinog dečijeg srca.
Rumenilo njenog lica upotpunilo je rađanje jutra koje je prethodilo novom izlasku sunca. Vremenom je izrasla u prekrasnu i vitalnu devojku, odgajanu jutarnjom rosom, zracima sunca u tihom praskozorju i smiraju dana.

Kao i uvek, i ovog puta je imala tremu zbog intervjua za posao. Više se ni ne seća koji joj je ovo po redu. Prisetila se svog prvog intervjua u kojem se pojavila u širokim farmericama, džemperu i kosom vezanom u rep. Sada je u toaletu firme u kojoj će imati razgovor za posao popravljala šminku i pokušavala da namesti grudi i osmeh.