Deko, deko, zašto su ti tako krvave ruke?

“Obuze ih životinjsko svojstvo

da se stidi deveto potomstvo.”

Pogibija Branke Đukić

Mom dedi, Džozefu Bajdenu,

Tog dana, kada sam izašla iz aviona na aerodrom u Beogradu, bila sam ponosna na tebe. Rekao si mi da putujemo u jednu malu zemlju. Malu i nebitnu. Nisam ni znala za nju do tada. Iz geografije nas ne uče o malim i nebitnim zemljama. Samo nam na karti pokažu kontinente.

Kada smo izlazili iz Boinga, zaista sam pomislila kako si važan. Dočekali su te kao cara. Nastalo je oduševljenje i delirijum. Deko, poklonili su se pred tobom zvanični Srbi. Videlo se da si im važan i bitan. Bila sam oduševljena dočekom. Poskidali su šešire i poljubili te u ruku u znak poštovanja. Po tebi će nazvati sve autoputeve i trgove, škole i bolnice, parkove i sajmišta. Podići će ti spomenik. Rukopoložićete Srbi deko, taj divan narod.

Ali deko, anđeli su mi došapnuli celu priču koju nisam znala i nisam ni sanjala da si to mogao da mi prećutiš. Zašto si to krio od mene? Tada se još nisam rodila i nisam znala koliko si boli naneo toj zemlji. Zašto deko? Zašto su ti ruke krvave do lakta? Zašto si mi prećutao 89 srpske dece? Mene su ovde kao američko dete kraljevski dočekali. Ti si, deko, ubijao srpsku decu. Zašto si mi prećutao suze Milice Rakić, dete koje je zauvek zaspalo na noši, strašnu smrt zagrljenih maturanata, Milana Ignjatovića i Gordanu Nikolić, ropac malih Pavlovića, Stefana i Dajanu, bebu u stomaku Ljiljane Spasić… Zašto si sakrio od mene njihove rane?

Moj otac, Bo Bajden, kažu, raspadao se od raka. Niste mi dozvolili da to gledam da se ne bih potresla. A kako su se tek raspadali snovi srpske dece, deko. Dece, koju si ti ubijao. Kako je tek njihovim majkama, proklele te dečje suze? Kako su geleri kidali ta mala i nevina tela!  Kako su tužno umirali ti osmesi puni života!

Ti si srpsku decu odveo izvan života. Tebe su deko, vodili na Skadarliju. Plesao si i igrao sa Salvetom. Dobro si i ručao. Najeo si se srpske gibanice i sve to zalio župskim vinom. Trebalo je prvo da odeš u batajnički park, da zajecaš, da ti savest proradi. Suzama da ispereš krv male Milice, ne bilo te nigde, deko.

Ti si srpskoj deci poklonio smrt. Tebi je srpski premijer iz srpskog budžeta poklonio opanke. Nisam mu zapamtila ime. Kažu da se zove Peder. Pitala sam ga zašto ti je sve to prećutao. Rekao je da mora, zbog budućnosti žive srpske dece. Zbog kakve budućnosti? Kakvi će oni sutra biti ako ih uče zaboravu?

Tebi su Srbi poklonili sve čari promenade. Ti si deko, srpskoj deci poklonio male grobove i sanduke od hrastovine. Odzvanja 89 krikova tih malih anđela u mojoj glavi. Ne spavam noćima, znojim se i prevrćem. Peruta mi se koža i plačem. U mislima su mi ta deca.

Milica bi bila student medicine i zabavljala bi se sa jednim Nemanjom, Bojana bi ugasila 18 rođendanskih svećica na torti koju bi joj umesila mama, Sanja bi bila profesor matematike u Varvarinu i vodila bi učenike na takmičenje, Gordana bi se udala za Zdravka, inženjera arhitekture, i rodila bi blizance, Miroslavu bi otac kupio nove kopačke za utakmicu, Marko Simić bi imao maturski koncert, Milan bi oženio Ivonu i sa njom imao Petra i Nevenu. Ovog leta bi išli na more…

Bog te ne ubio, deko. I tebe i čika Bila.

(Otvoreno pismo Natali Bajden, unuke Džozefa Bajdena)

Ivan Novčić