Agresivne feministkinje u raljama novinarstva

Uvek sam se pitala kako izgleda novinar koji izmišlja vesti. Kako mu počinje dan, gde pronalazi inspiraciju, kako bira temu, na koji način "pronalazi" sagovornika... O čemu razmišlja, šta mu je motiv i šta očekuje od svoje priče...

Kada radite novinarski posao, bilo gde, u bilo kom i koliko god popularnom, gledanom, čitanom mediju, jedna od osnovnih stvari, o kojoj morate da razmišljate, jeste - reakcija. U novinarstvo se ne ulazi zbog novca ili prestiža; toga u ovoj profesiji nikada u suštini nije ni bilo; novinarom se postaje iz ubeđenja, iz čiste strasti, koja vas goni da se iznova zaplićete u mrežu pretpostavki, činjenica, kvalifikacija, poluinformacija, informacija, ljudi, života i događaja. To činite čak i onda kada vam ne donosi ništa drugo osim glavobolje, praznog stomaka i još praznijih džepova, pa je stoga valjda i jasno da novinara za novinarstvo vezuje samo i isključivo ljubav i strast. I to ne prema poslu kao takvom, već onome što vam taj prosao pruža - mogućnosti da utičete na svet oko sebe i načinite nekakvu promenu. Sama činjenica da je neko, iz ma koje pobude, danas pročitao vest koju ste napisali predstavlja promenu. Objavljivanje informacije neizostavno povlači sa sobom reakciju. Iako taj podrazumevani elemenat sadrži svaki javni posao, u novinarstvu je njegov efekat najveći, samim tim i najopasniji.

Novinar zauvek pamti svoje greške. Deluje šašavo, ali ja nikada neću zaboraviti kako sam u jednom od svojih prvih priloga pogrešno imenovala svog sagovornika. Bila mi je to prva greška. Ljubodrag je postao Ljubomir, I to ime će me zauvek proganjati. Efekat te greške bio je – osmeh gospodina Ljubodraga, opomena urednika I par šala u redakciji. Reakcija, dakle, nije izostala, premda je bila gotovo zanemarujuća – za sve, osim mene. U mojim mislima, gospodin Ljubodrag se još uvek osmehuje.

Zato me je oduvek zanimalo kako izgleda novinar koji se bavi izmišljanjem vesti. Jedan takav, nedavno je u “Politici” objavio tekst izmišljenog sagovornika, usput predstavivši ga fotografijom jednog stranog glumca, koji nema nikakve veze ni sa nepostojećim sagovornikom, ni sa temom o kojoj je “govorio”. A, tema nisu bili silikoni neke estradne zvezde, o kojima smo navikli da čitamo izmišljene vesti, već problem nasilja nad ženama u svetlu dva slučaja femicida, koji su se u razmaku od samo sedam dana dogodili u Beogradu. I tom temom, nepostojeći sagovornik bavio se apostrofirajući feminizam u svom agresivnom obliku kao problem ozbiljan koliko I samo nasilje nad ženama. Ko je čitao tekst, nemajući pojma da su i autor, ime, titula i fotografija samo puki plod mašte uposlenika Politikine redakcije, mogao je ozbiljno da se zabrine I uplaši. Od agresivnih feministkinja. Mogao je da pomisli da su žene koje se bore za prava žena jednako opasne koliko i muškarci koji tuku žene. Mogao je da poveruje da su i žrtve nasilja odgovorne za nasilje, i tako se uklopi u sveprisutni društveni obrazac: “Ne opravdavam nasilje, ALI…”. Pred njim je, uzimajući u ozbir  ozbiljnost teme, bilo bezbroj mogućnosti. Novinar je imao samo jednu – da odbije takav zadatak, ili da ga izvrši. Skandal koji je proteklih dana snašao “Politiku”, najstariji list u zemlji, objašnjava njegov izbor. 

No, sve i da nas zanima obraz, koji je Politika odavno svojevoljno izgubila, ne možemo da prenebregnemo da je od toga bitnija izazvana reakcija. Svi smo osudili novinara i njegovu redakciju. Oglasio se čak i glumac sa fotografije, napominjući da mu je neprijatno, jer ne bi voleo da ga neka Srpkinja, s pravnom, tresne na ulici, zbog teksta koji mu je “prišiven”. Malo smo se, naravno, I šalili. Ali malo smo, čini mi se, bavili ozbiljnim aspektom ove priče.

U Srbiji, i ne samo u njoj, ima mnogo ljudi koji veruju u sve što pročitaju. Čak i izmišljenim vestima. Mala je verovatnoća da će neka gospođa iz Srbije sutra na ulici zaista tresnuti Andreasa Kaufmana, glumca Iz Nemačke, zato što je “potkačio” agresivne feministkinje. S druge strane, verovatnoća da jedna prosečna feministkinja u perspektivi “dobije po nosu”, jer je “agresivna”, nije tako mala. Za slučaj da ste pomislili da preuveličavam, razmislite o ovome – kolika je verovatnoća da se novinaru “Politike”, u ovom trenutku, u mislima, baš kao meni čika Ljubodrag,  osmehuje gospodin Kaufman? I, da u Srbiji svaka žena koja ne pristaje da bude diskriminisana, a samim tim i žrtva nekog od oblika nasilja, po automatizmu nije feministkinja. I to agresivna!