Alisa u zemlji čuda

Privatnost na dlanu, ogoljena, dostupna, cveta ne samo na TV ekranima. Sve više su društvene mreže oglasne table žensko-muških odnosa, osećanja raznoraznih i potreba. Ljubav, individualno, egoistično je postalo merilo društvene odgovornosti i njome se maše na sve strane, kao nekada crvenim zastavicama na organizovanim, nasilnim dočecima diktatora Broza.

A privatnost naša je nestala izumom telefona, a uništena usavršavanjem istog i podizanjem sokoćala na pijedestal nezamenljivog. Daleko je vreme kad su se pisala pisma, čekao odgovor i smišljale zavrzlame jezika i duha, koje danas zamenjuju stikeri i emotikoni. Doba kada se sedelo sa perom ili olovkom pred papirom na koji se polagao oblačić parfema i čekalo se rađanje reči koje su se gomilale u dubinama duše i gurale se preko reda da budu zapisane. Zamišljanje osobe koja prima pismo, okreće ga u ruci, otvara. Probajte to danas sa nekom porukicom!

Ili ga ne otvara odmah. Strepi, drhti, gleda ga i razmišlja, a onda cepa kovertu i uvek pogled pada na poslednje redove, na one koji nose loše ili lepe vesti. Naravno, u životu, kao i u pismima, prvi redovi su uvek čitko i optimistički ispisani, a u poslednjim se krije srž poruke. U rečima i u obliku slova. Magija pisane reči. Doživljaj, vremeplov osećanja i sećanja. Lično ili opšte, pismo je uvek izazivalo emocije, jer ga je prethodno držao neko drugi koji nam se lično obraća. Ali, sve je to nestalo žičnim i bežičnim prenosom glasa, reči i slika. I više od toga. Nestali smo i mi kakvi smo bili i preobratili se u neke druge ljude, nedefinisane, nedosanjane, ljude za kratkoročnu upotrebu. 

Danas se rečima razbacujemo, a previše reči ubija misao i anatemiše suštinu. Previše je neskladno, koliko i premalo.  Svet koji je nestao odneo je sa sobom, kao lopov u džaku, mirise gažene trave i ubranog cveta, svetlost jutra i odsjaj zvezda. Dok mi, pak, bez razmišljanja, smatramo da smo napredni. U suštini, usvojili smo i osvojili (i osvojeni smo) nove tehnologije, a nazadovali u ljudskim odnosima. Komuniciramo a ne razgovaramo, dejtujemo ali se ne družimo i ne sastajemo, sve nam je na klik, a na kraju krik ili uzdah.

To nije pitanje ličnog izbora niti slobode, to je nametnuta razbibriga koja nas odvlači od suštinskog. Da zaboravimo i zapostavimo kolektivna prava i slobode. Kao radnici i penzioneri, studenti i đaci, vaspitači-prosvetari i zdravstveni radnici itd., i iz privatnog i društvenog sektora. Svi. Da se ne solidarišemo, da na mrežama onanišemo jedni sa drugima i jurimo svoje senke, u potrazi za individualnom srećom, ljubavlju i nedostižnim zamišljenim, nametnutim idealima.

Ovaj vek je vek manipulacije. Prethodni je bio vek prevare. Manipuliše se danas, ne više masama već jedinkama, povezanim među sobom kroz dostupnost svega i pristupačnost sredstava za komunikaciju za svakoga. I više se i ne preza od nedodirljivosti ciljnih grupa. Što mlađe, to bolje. Prethodno smo, boga ti, izglasali ”napredne“ zakone o pravima dece. Zaboravismo usput obaveze i dužnosti.

Sve je tako mračno i sužansko, a opet obojeno privlačnim bojama i namazano najfinijim slojevima uslovljavanja i protkano filigranski lepljivim  nitima da mi sve to gutamo, gladni bezvrednih informacija, i tražimo još.

Kult ličnosti, ali ne one na vrhu, već jedinke kao nosioca izbornog prava, opšteprihvaćenost lepog i umnog i raznorazna izdrkavanja preplavila su sve sfere medija i mreža. Do skora važeće, ako nije prikazano na CNN-u, nije se ni desilo, preraslo je u instant doživljaje na FB-u, Tviteru, Instagramu i šire. Kakva je to večera koju niko od „prijatelja“ nije video i lajkovao, nova haljina, provod, putovanje, kućni ljubimac, nova ljubav, „mudrost“ itd? Podređeni stavovima i volji drugih nevoljno trajemo za džep i slavu onih koji na nama zarađuju. Onih čije likove nismo, niti ćemo ikada igde videti i naslutiti, ljudi iz senke koji vode ovo svetsko kolo u kome dragovoljno cupkamo. Onih koji su nam utrapili  i namestili podvalu da se  brinemo samo za sebe, svoje dušice, svoja srdašca i telašca. Da ne pomeramo granice kolektivnih i nacionalnih sloboda (posebno ako su srpske), dostojanstva, pravičnosti i pravovernosti, da mračno doba sebičnosti i obnevidelosti zavlada uz banket svetla i reklama!

Dragan Pajović