Crkni magarče do zelene trave!

U Srbiji je na skali prednosti i vrednosti opšte dobro na dnu lestvice. Zajedno sa svima onima koji su pružali ili još pružaju napore da Srbija potpuno ne nestane sa lica zemlje. Da je ne pregaze, razvale i rasture. Da se sačuva iole što se može sačuvati za neka bolja i srećnija vremena kada sluge i satrapi neće biti na čelu, kao danas, već na dnu, gde im je i mesto.

A iz opšteg dobra proizilazi pojedinačna dobrobit. U bilo kojoj dobroj ekipi i slabiji igrač vremenom postaje kvalitetniji, ličnim trudom i primerom drugih. U sastavu jakog odeljenja i slab đak vremenom postiže bolje rezultate. U državi u kojoj su dostojanstvo, pravičnost i suverenost utkani u socijalno, ekonomsko i nacionalno biće građana, raspodela se vrši na način na koji se zadovoljavaju potrebe nukleusa jedne nacije. Nauštrb najgramzivijih, a na korist i najslabijih i najproduktivnijih.

U Srbiji je sve suprotno. I zato se danas prvi peder Srbije diči onim čega se i svaka notorna budala stidi. Prihvatanjem hordi nametnutih izbeglica i progonom iz zemlje sopstvene dece. Otimanjem dela ustavno i zakonski pravnih dohodaka i penzija i udelom milostinje sopstvenim građanima. Delimičnom izgradnjom osnovnih infrastrukturnih objekata i uništenjem nacionalnog blaga, uzurpacijom slobode govora i nametanjem polusveta i probisveta na ključna mesta u državnoj hijerarhiji, a ukidanjem slobodarstva i istine u svim javnim diskursima i potiskivanjem istih u alternativne informacione tokove.

Pre svega, kolektivna amnezija je dostigla stepen ključanja. Vri i prska iz balkanskog lonca. Zaboravilo se odakle se pošlo, kojim se putem išlo, koje su se staze krčile i tabanile i logično je da se ne zna kojim putem dalje. Najstrašniji zaborav se tiče poslednjih sedam i po decenija. Ništa danas ne bi bilo ovako. Ne bi se kuće i atari zatravljivali, ne bi se deca otiskivala u nedođije niti bi starost finansirala mladost. A za podsećanje na devedesete, kada su u istom kolu igrali i današnji igrači, nam i ne treba istorijska čitanka niti epska poezija, dovoljno je i lično iskustvo, koje smo abnegacijom šutnuli u prolazu i negativcima dali drugu priliku da pucaju u istu metu. Srbiju i srpski narod.

Koliko pamtimo, toliko nam se i vratilo. I vraća nam se. I preko mere. Nestajemo u nebrizi i opštem zaboravu, u dobu kada su zaštićene i životinjske vrste. Nestajemo kao ljudi i kao Srbi, sopstvenom glupošću i tuđim ustrojstvom. Više ne delimo da bismo bili bogatiji nego očekujemo nečije „hvala“ kao nagradu za učinjeno. A šta činimo? Busamo se u grudi i oponašamo viđeno i oku dostupno. Obećavamo drugima kako On nama obećava, lažemo druge kako On nas laže, kupuje vreme i drži nas zarobljene u iščekivanju efemernog sutra. Nepristupačnog raja u kome se gomilaju cifre i dostignuća, a najlakše je gladnom obećati porciju, žednom kapljicu i posrnulom odmor.

Ne crkni magarče do zelene trave dok upokojavaju se stariji, odlaze mlađi, prazne se duše i džepovi, steže se na sve strane, rasteže nešto crkavice, gleda se sve više u nebo i ćuti se. Mrmlja se u bradu i pogledi se ne ukrštaju. Oluja se neka sprema. Ne čuju se više te lažljive reči, osluškuje se ritam ljudski, granica trpeljivosti, huk bunta, prkosa i inata iz kojeg se diže narod.

No, ta igra sa narodnim strpljenjem, to šegačenje sa najslabijima, to pronicljivo odugovlačenje i razvlačenje narodnog tkiva i resursa, medijska izolacija i predstavljanje najobičnijeg čarobnim, veličajući sebe i svoju potkupljenu kliku, neće trajati duže od sledećeg proleća. Iako šablonizovan, srpski narod uviđa da je mnogo što šta trulo i nestvarno, ne samo u praznim rečima, već u nepostojećim delima. I kad prođu sve taktičke vežbe letovanja, zimnica, slava, novogodišnjih dočeka i stignu nova poskupljenja, veći nameti, pojačane akcize na sve postojeće, kad prođe i ova crna, golgotska 16-a godina, sve će postojeće narod pomlatiti jer je dogorelo do noktiju.

Dragan Pajović