Dres natopljen evrima

Znate film „Nepristojna ponuda“? U njemu glavna glumica pristaje da vodi ljubav sa bogatim lepotanom  za  milion dolara. Naravno, u pitanju je holivudska bajka jer je notorna činjenica da  bi popliličan procenat ženske populacije legao sa tumačem glavne uloge (Robert Redford) za badava, pa ispada da je šestocifreni ček čisto “tajkunsko bahaćenje”, da se izrazim u terminima sa savremene srpske političke scene.

Ponuda koju je Svevladar Srbije dao našim reprezentativcima za uspeh na Svetskom prvenstvu je još nepristojnija. Deset miliona evra za osvajanje trofeja i pola „milke“ za upad u nokaut-rundu je nešto što svakog normalnog građanina, navijača, poreskog i vojnog obveznika nagoni na pitanje – čemu? Pa, valjda je čast svakome da bude nosilac dresa sa državnim obeležjima? Otprilike kao što je to biti nosilac zelenkasto-maskirnog odevnog predmeta sa državnim simbolima. Zašto bi se onda natapanje državnog dresa znojem plaćalo evrima, ako se to već ne radi za natapanje vojne uniforme krvlju?

Stav da se sve može kupiti novcem, od diplome do blagonaklonosti pravosudnog sistema, u ovim krajevima je postalo stanje svesti. Ta istina najboje je iskazana kroz anegdotske reči bugarskog carinika: “Bratko, ako imaš neki problem koji nemožaš da rešiš so pare, daj gi još pomalko”.  A para u zemlji koja, kako "Pink" javlja, zicer osvaja bronzu na Evropskom prvenstvu u privrednom razvoju, očigledno ne manjka. Osim, naravno, kod zlobnih pojedinaca koji više veruju krčanju sopstvenih creva nego cvrkutanju zvaničnih saopštenja.

Pa, dobro, reći će neko, što od tog beščasnog čašćenja praviti pitanje? Političarima je u opisu posla da daju lažna obećanja, a davati uslovno obećanje poput bivšeg rumunskog diktatora ("ako nas strani plaćenici i domaći izdajnici ne ometu, i ako radnička klasa samopregorno zapne, carstvo blagostanja nas čeka za dve, najviše tri godine") je nešto najlakše. Kada bi baba imala "onu stvar" zvala bi se "deda", a kada bi stotinak država povuklo priznaje, Kosovo bi, od šuljevitog analnog otvora, ponovo postalo srce Srbije... Ili, "dušo, ako na tiketu ubodem keca u 6 od 7 utakmica, imaš od mene put u Pariz... ma, imaš, bre, 10 miliona!".

"Ubadanje keca", kao i ostale bezobrazne ponude je nešto na šta je stanovništvo odavno naviklo, kockanje je postalo naš način života. Umesto religije kao "opijuma za mase", danas se mase opijaju sporstkim uspesima. "Najvažnija sporedna stvar na svetu" trenutno je važnija od cene goriva, cene malina, vlasništva nad aerodromom... važnija od stvarnosti u kojoj živimo. Putanja lopte koju je u punom trku (ili iz okreta) opalio fudbaler podleže zakonima fizike, ne njegove želje. Milimetri slučaja pri njenom dodiru sa kopačkom pretvoriće se u metre na liniji gola i, posledično, u orgastičnu katarzu ili očaj miliona navijača.

Sa te strane posmatrano, Vučićev ulog od 10 "milki" na "6 od 7" tiketu, njemu donosi siguran dobitak. Dao sve od sebe (iz državne kase) da stimuliše reprezentaciju, održao domoljubni govor protiv Švicošiptara, pa sad, što bi kelneri rekli - APP. Ako prođe, prođe... Lopta je okrugla. Ako im nabijemo par komada, pivo fudbalske navijačke euforije da splaknuće gorčinu političkog poraza, ako nam ga oni surduknu (što se sinoć i desilo), opet dobro! Nemački sudija je, naravno, potkupljen (ma, da nije opet - Jeremić?), narod blene u televizor, niški aerodrom postaje siguran dobitak...i ko zna šta još. Gej-parada i briselsko druženje glavešina biće trenutno u senci stadionskih reflektora. Tama tavorenja običnog naroda u Srbiji, takođe...

Gorak ukus života u Srbiji nje nije se promenio ni za trunku od obećanih miliona. Možda zato što "milka" nije švajcarska čokolada, nego - evropska?