Give me pink

Tavorenje srpske kulturne scene koja između Bitefa i Nišvila čami u tami (uz poneki sporadični bljesak književne, likovne ili muzičke kreativnosti), naprasno je prekinuto. Najnoviji biser u nizu unikatnog literarnog žanra poznatog kao “Pisma Željka Mitrovića” obasjao je građanstvo željno briljantne rečitosti našeg medijskog velikana. Vlasnik najprivatnije državne televizije (iliti javno-privatnog servisa  za formiranje javnog mnenja) još jednom je skresao “u brk” sirotom protivniku gomilu žestokih verbalnih žaoka. Ono što ovo pismo izdvaja od prethodnih ostvarenja je to što je, po prvi put, umesto na opozicionu nejač, isukao lajavu jezičinu, što bi naš narod rekao, "na rutav pupak"! Ej, Željko basadžija udario na ministra!

Naravno, u pitanju je ministar za kulturu, a tema je (naravno!) - kulturni uticaj rijaliti programa na ovdašnji živalj. Mada, na prvi pogled, sukob može da se posmatra kao suprotstavljanje ministrovog elitističkog koncepta kulture (filharmonija, opera) onom, masovnom, opštenarodnom (Guča, Egzit), stvar je mnogo dublje prirode. (Kulturno?) uzdizanje Željkovog rijalitija od štale, muže krava i uzgoja kokošaka do palata, gondola i jahti, nikoga normalnog(?) ne može ostaviti ravnodušnim, jer otvara gomilu ozbiljnih pitanja. Brdo para uloženo u igraonicu za starlete, nabildovane pastuve i frustrirane likove željne konflikata, pokazuje samo jedno - ovaj narod je željan igara. I, očigledno, sit! Željkov Koloseum je podignut SMS porukama za  lečenje kolektivnih (ličnih i državno-svetosrpskih) frustracija. U njemu neće lavovi komadati robove, niti će heroji jedni drugima prosipati utrobu. Fizički kontakt učesnika (osim povremenog šamaranja) svodiće se jedino na one opisane u "Figurae Veneris". Cena poruke, približna ceni jučerašnje, (otvrdle, tzv. "penzos") vekne, omogućiće da biračko telo svakodnevno bira. I da odlučuje koga želi sutra da vidi kako, ispod kič-kopije renesansnog ćebeta, radi "smešne pokrete" poznate sa "adult sajtova".

Pornjaci? Željkovo uvođenje te teme u principijelnu diskusiju o populističko-elitističkom kulturnom konfliktu, nužno tera na konsultovanje sveznajućeg čika-Gugla. Dakle, ako u Guglovom upitu izaberemo povoljnu kombinaciju "pink", "sex", "masturbation", "girl"... dobićemo, gle čuda - givemepink.com! Činjenica da postoji registrovani sajt koji, na engleskom jeziku, izražava masovnu potrebu stanovništva Srbije ("dajte mi Pink"), nagoni na razmišljanje. Jedina funkcija dotičnog sajta je da  posetiocima pruži uvid kako dražesne devojčice (različitog uzrasta i fizičkih karakteristika) uživaju popunjavajući telesne otvore oblim, valjkastim predmetima. Osim poneke voćkice (tipa banana) i prstačkog proučavanja vaginalne speleologije, u većini primenjenih falusoidnih predmeta nalazi se još i elektromotorčić sa baterijom. Time, uz činjenicu da je ovaj narod iznedrio Teslu, cela priča dobija još i, (brn-brn!) naprednu, tehnološki edukativnu, pa i humorističku crtu. To, bato, struja...!

Sličnosti između veb-pornografije i Željkove sem-zadruge ima poprilično. Silikonska estetika, nabudžene sisurine, (samo)zadovoljavanja voajerskih potreba gledalaca… Obaška što se ime televizije i boja logotipa podudaraju sa bojom sluzokože napaljenih glumičica, što šljiskavi logotip oblikom asocira na radosno štrckanje, i što je upotreba vazelina neminovna u obe institucije. I dok je pomenuto mazivo očigledno kod popunjavanja ženskih vaginalnih i dobrosusedskih otvora, Željkovo mentalno vazelinstvo  je osnova na kojoj počiva celokupna njegova imperija. Od JULa 90-i-neke, preko 5. oktobra 2000, pa do današnjih dana ljigavo prianjanje uz svaku vlast je odlika svakog ovdašnjeg uspešnog biznismena, uključujući i one Ž-klase.

Pa kako je onda došlo do toga da Željko, umesto na troglavu neman Đilas-Jeremić-Janković, udari na vlast, i to na ministra? Odgovor je prost – procvat Srbije pod rukovodstvom jednog čoveka, prvenstveno se ogleda u procvatu ukrasnog bilja. Jer ako je na čelu vlade fikus, ministar (još za kulturu!) mu tu dođe tek kao jeftina muškatla. Dizanje noge i orošavanje iste od strane Žekita, samo pokazuje da je u vazelinskom usponu on daleko nadmašio trenutnog kul-ministra. Jer ministar kulture će možda moći da obnovi neku galeriju ili pozorište, ružičasti apostol nekulture je taj koji će obnavljati mandat SNSu. A onda će - što da ne? -  možda već u narednom mandatu, taj pismeni, načitani i filmski nagledani Željko zauzeti ministarsko mesto. Pa zar nije i njegov uzor, sinjor Mediči, počeo je kao bogati tajkun i mecena, a završio kao apsolutni vladar Firence?

Dragi Željko,
Pišem ti zato ovo pismo iz najbolje namere, sa ciljem da ti skrenem pažnju da između drevne Firence i savremene Srbije postoji jedna bitna razlika. Zlatni florin nije isto što i stabilni dinar. „Para vrti gde burgija neće“ ne važi u zemljama gde se politička moć stiče isključivo vazelinskim uvlačenjem. Članska karta a ne platinska kartica je ta koja odrđuje mesto ljudi u ovdašnjoj hijerarhiji vlasti. Ako ne veruješ, izmeri (u dinarima, dolarima ili evrima) dužinu Karića. Onih pre nego što su otkopčali šlic i iskukali svoje političke ambicije, i onih posle. Medičinski simptomi su opasna boljka u zemlji Srbiji, pa zato, dragi Željko, batali političke aspiracije i baci se na ono u čemu si najbolji – uzgoj neukusa, zatupljivanje naroda i zgrtanje para. I pravljenja kičerskih kopija kojima je, kao u pornjacima, najbitniji kvalitet veličina.

Čekaj, da li mi se čini ili si već naručio kopiju Mikelanđelovog Davida? Naravno, ne običnog! Onog kome je „ona stvar“ bar dvostruko veća od originala.