Foto: 
Tom Lee

Kišne priče

Napolju pada kiša koja se postepeno pretvara u sneg, a temperatura je na nivou januarske. Dan stvoren za lenčarenje, tim pre što me jutros rano, po običaju starom više od jedne decenije, odbiše za posao uz dobronamerni savet od koga mi svaki živac zaigra: „Ali, budite uporni“. Naravno da ću biti, ima vremena! U četrdeset prvoj sam tek, u cvetu mladosti, ima vremena!

Televiziju retko gledam, baš retko. Sve što je bilo dobro ukinuto je, a naučno-obrazovni program, tipa „Farma“, „Parovi“ i ostale emisije me ne zanimaju. Šta ćeš, kultura mi je na nivou stepena  trenutne spoljne temperature. Novinari na sve strane pričaju kako ih zastrašuju, prete im, a da su, realno, toliko zastrašeni, ne bi smeli to ni da pomenu, pevačice pričaju kako ih isti ti novinari ne ostavljaju na miru skrećući time pažnju na sebe, jer se jedino tako mogu „ogrebati“ za neki naslov u novinama, i prilično jadan, senzacionalistički tekst,  Vučić traži nove šanse između Srbije i Češke, a u emisiji „EXPLOZIV“, nove, eksplozivne priče. Jesu eksplozivne, dođe mi da puknem od muke!!!

I? Gde su šanse Srbije, globalno gledano? Ako mene neko pita, ni u ludnici nas ne bi hteli. Nisam pesimistična, ali isfrustrirana jesam i to mnogo! Te eksplozivne priče koje sam malopre pomenula, nekome bi poslužile za utehu. Rekao bi: „Eto, ima nas još, nisam ja usamljeni slučaj“. Što nas je više, problem je veći. U nekom momentu setih se onog vica, kad kupac na pijaci pita čoveka: „Je li, ti, beše, medicinu završio?“. „Da, medicinski fakultet“. A kupac će: „E, neka si živ i zdrav, pošto ti ovaj luk?“. Vrlo eksplozivno, je l` da?

Nego, stala sam kod toga da što nas je više, problem je veći, a ima nas, nije da nema. Eto, inženjeri telekomunikacija rade kao stolari, lekar opšte prakse se prekvalifikovao da bi mogao da radi na tehničkom pregledu, ja, pravnik, se prekvalifikovala u medicinskog tehničara i koliko još ovakvih slučajeva? I gde to vodi? U svoje ime mogu da kažem da ću posao u novom zvanju obavljati savesno, ali ne i stručno. Spolja gledano da, jer kad nešto radim ljudi bi se smeli zakleti da niko bolji od mene nema. Umem da kompenzujem nedostatke, ali sam i svesna svog neznanja, kao i toga da za neke greške nema druge prilike. Za početak, osećam se loše u uniformi. Osećam se loše kad vidim šta sve ljudi mogu da dožive i nisam od onih koji mogu da jedu u momentu kad pored njega na kolicima voze osobu koja je, do pre dva sata, bila živa. Možda ne toliko loše, koliko eksplozivno, da bi od toga mogla nastati najeksplozivnija priča na svetu! A verujem da je i drugima isto tako... Eksplozivno...

Možda su ovo mere države da stimuliše privatni biznis, šta vi mislite? Što da ne? Ljudi se iznerviraju, odluče i krenu...  A onda, radiš, propadneš na brzinu i to ti je to, jer kao trgovac, ugostitelj, krojač, zubar, advokat plaćaš paušalno porez i ostale dažbine državi u istom iznosu, tržište obezbeđuješ sam, s tim što je, opet, malo ko od nas u prilici da radi posao koji zna i za koji se školovao. Kinezi dobijaju najbolje lokale, ne plaćaju ih, kao ni poreze, doprinose niti bilo šta drugo, a sve nam se svodi na prodaju i zatvoren sistem, circulus vitiosus, gde ni Arijadnina dosetka sa koncem ne bi pomogla da se izvučemo. A tu su, naravno, i gomile saveta i ponuda kojima treba da povećamo svoje šanse za zaposlenje time što ćemo ovladati novim veštinama, među kojima su heklanje, pletenje i ostale povampirene stvari. Imam li pravo da ne želim da heklam? Imam li pravo da NEĆU to da radim a da me, pritom, ne smatraju neskromnom, naročito oni koji sa zavšenim pekarskim zanatom rade u inspekciji i zbog kojih moram, preventive radi, da ponesem nitroglicerin u džepu, u slučaju da budem prinuđena da slušam predavanja o pravima i obavezama iz njihovih usta. Mnogo mi je lakše kad mi daju to napismeno, smislenije mi zvuči.

I tako, prolazi još jedan eksplozivan dan. Kakav će sutrašnji biti, videćemo. Možda se nađe rešenje i neka šansa da Srbija i Češka učvrste svoje prijateljske odnose, pa da, umesto Kineza, počnemo da uvozimo, recimo, Induse. A mogli bismo da izvozimo retke životinje, jer obilujemo endemskim vrstama koje na svake četiri, eventualno pet godina, budu umnožene.

Komentari

Komentari