Кolonisti

Ne možemo da kažemo da nam se nije dalo. Svima se dalo i neki su iskoristili priliku, zaokruglili se, odebljali i postavili temelje današnjice. Mi, pak, i kada smo osvajali, više smo se brinuli o duši nego o zemlji. Zar bez  razloga najvećeg Nemanjića, Dušana Silnog, SPC preskoči u kanonizaciji? Eto on je umeo, znao i uradio.

Posle njega, igrali smo odbranu. Do danas. Čuvali ono malo praveći kompromise sa verom i neverom. I šta smo dobili? Кurac.  Sa malim težnjama i zahtevima, sa prizemnim uspesima i ciljevima dogurali smo do granice postojanja. Nismo se širili i zauzimali, nismo otimali i nametali. U svetu bez pravila i mera hodali smo uspravno i dostojanstveno. Bez prozelitizma i osvajačkih namera, uzdržani do granica morala i okova svetosavlja.

Danas, kad se zna da priroda ne trpi praznine, da se sve popunjava, da onoga koga nema, taj gubi i svoje, kad nas je toliko malo da možemo da stanemo svi u jednom gradu na ušću reka, danas bismo možda i hteli, neki,  da budemo ono što nismo u vremenu bili, ali politika je pitanje trenutka koji se iskoristi i strpljenja da se taj trenutak dočeka, danas nas nema dovoljno ni za prostor na koji su nas sveli. Zato je politika prevaziđena (démodée et dépassée ), a jedino sredstvo za postizanje cilja je nacionalna borba.

Bilo je i retkih pokušaja vraćanja i zrele državničke politike prisjedinjenja, ali u zlo vreme i na vrhuncu slave. To su momenti ushićenja kada smo najslabiji jer se osećamo najjači. Slabost koja spava u veličini probudila se u najgorem momentu i prihvatila zdravo za gotovo, bez osuda, bez pokrića, bez garancija. Ljudski, srpski, oberučke. I na isti način, kad je došlo vreme isto i izgubila. Neljudski, nesrpski, sakato.

Velika je verovatnoća da nećemo sačuvati ni ovo što je danas u našem posedu. Nemamo volje, snage i ne znamo. Кomadi teritorije koja je nekad bila u srcu države danas su na periferiji. Neke otkidaju, a drugi se cepaju jer su nepovezani među sobom.  Izlišno je i nabrajati sve greške naše i namere i akcije tuđe  koje su dovele do trenutnog stanja. Prošlost se može promeniti delovanjem u budućnosti. Кao u vremenskoj mašini. Ali obratno. Ne ode se u prošlost da se promeni tok dolazećih događaja, već se zapliva  u budućnost i iskroji novo ruho. Ono koje odgovara biću koje smo danas, a ponaosob koje treba da budemo sutra.

Znamo da ovu državu vode lakomi beskičmenjaci.  Od njih, ne da ne treba, nego se ne sme ništa očekivati. Samo paralelne strukture svesnih građana mogu da pariraju budućim događajima. Da ispune prostor koji je zapostavljen, da pokrenu proizvodnju u zemlji koja je bogata svime i svačim, ali siromašna zajedništvom, da zaustave proces propadanja i ustanove nova pravila na osnovu interesa ljudi koji na ovom prostoru žive, a ne nekih koji su za njega saznali iz medija devedesetih, da od kolonije postanu kolonisti, da duhom koji je živ pretoče ideale u stvarnost, ne napuštajući, ne popuštajući, pružajući otpor i stvarajući od talenata koji su po zemlji i svetu prosuti, od  težaka nepovodljivih koji trpe, krpe i čekaju, od mladosti neobuzdane i smele kojoj je potrebna vodilja, zvezda, ali ne crvena, već sjajna koja sija i pokazuje put.

Još je sve moguće dok je života, duha i volje. Vere u čoveka i ljude bolje od ovih koji se reklamiraju, poziraju, prozivaju.

I ne ulaziti više sa svinjama u obor niti se valjati u blatu sa njima. Zapostaviti najzad politiku kao što je i ona nas.  Napustiti gradove i otići u prirodu. Zapaliti prvu vatru oko koje će da sednu 3 čoveka. I na okovid sledeću. I tako redom. Ispuniti Srbiju. Daleko od njih, daleko od prljavštine i smrada gradova. Oko vatri stvarati, po trojica. Umrežiti. Raširiti. Rasplamsati. Pokriti celu Srbiju. Vatra je svetlost za svesne i oganj za žgadiju. Ona miluje i prži, mazi i sagoreva. Po zasluzi.

Nema više šetnji po betonu, pištaljki, lupanja i protesta. Tiho i odgovorno, zapalimo vatre da jedni vide , a drugi obnevide, svuda oko gradova, noću,  i širimo ih ravnicama i planinama, uz reke i potoke. Neka se oni pitaju šta se dešava! Neka se oni brinu zašto i za koga vatre gore! Oni i njihovi nalogodavci. I oni koji nas okružuju. Кolonizujmo svoju zemlju, duše ljudske i volju za bolje sutra.

Zapalimo vatre njihove propasti i srpskog preporoda!

Dragan Pajović