Mediokriteti koji formiraju javno mnjenje

Svega ima i kada ničega nema - perverzna logika koja svoje korisnike pretvara u zavisnike od mediokriteta. Dok se sistematski uništava sve živo, javnost se isčuđava i nudi recepte za ajvar i turšiju. Dvorske lude i budaletine svake vrste vide svojih pet minuta da se dokopaju malo slave i zarade neki dinar na račun sopstvene gluposti. „Nekada je bilo bolje“ - tačno, ali sve dok te budaletine nisu imale pravo da se nameću javnosti i dok su ti isti, koji danas imaju mišljenje o svemu, bili kao mrzlo govno na pločniku, što će reći, nešto za izbegavanje i zaobilaženje u širokom luku, a sporadične pojave za ismevanje i isticanje pravih vrednosti .

Zaista je bilo mnogo bolje. Ono što je nebitno, a bitno u srpskoj prestonici, je da se orošavaju vagine, da je otvorena prva akademija za felacio, da gejevi izbeljuju svoje anuse da se, gle čuda, ne bi njegov analini drugar dekuražirao tamnobraon bojom. Da li smo otupeli ili oglupeli, pa da pristajemo na sve nebitno, „a bitno“? Koja je mera ludila? Koja je mera polupanosti potrebna da se svaki idiotizam koji servira mediokritet (i ispod mediokriteta, koji se forsira zarad uravnilovke)smatra za postulat i postaje opšte prihvaćen uz konstataciju: „Eto šta ćeš“! ili „Šta mi tu možemo“? Ako ne može pojedinac ko može? Zrno po zrno – pogača, zar ne?. A kako ne možemo? Preskočimo mediokritete koji nam serviraju šta je bitno, a šta je ne bitno.

Ja ne pristajem na lobotomiju, koja je postala hronična godinama unazad, da ne bi zauvek ostali zaglavljeni u Matrixu.

Autor Sofija Injac