Morski plodovi i Šardone

Poslednji dan Božićnog posta u Beogradu. Sivo, smogom okađeno gradsko vajkanje sirena i kočnica malo je narušila ona svečarska gizdavost našminkanih građanki i utegnute gospode, a sve pod navodnicima, debelim. Ova je nedelja rezervisana za vernike u visokom stilu, oni mali vernici, oni mogu da veruju i u domovima prikovani za televizore, jer je ovo nedelja velikih pravoslavaca. Bez ikakve stanke, svaki od njih će vam odrecitovati sa takvim uživanjem zašo je baš on najbolji vernik u velegradu, kojih se sve seoski zaostalih običaja seća i strogo pridržava tokom proslave Božića, a kojih se zala kloni pred najveći od svih hrišćanskih praznika.

Tek nonšalantno zagrnuta bundom od zaklane kombinacije zebre i tigra, iz džipa kratkih tablica i mračnih stakala izlazi ona. Novinar je sustiže dok je na putu saleću deca za autogram, ona se kreće u pravcu Hrama, bogomolje u centru grada (ona se nikada ne moli i ispoveda po zabačenim crkvama predgrađa). Ona odgovara ne skidajući tamne naočare, govori i pokazuje nizove belih veštaka i pući nova usta, ali reči su joj pune ljubavi i razumevanja. Žalosti se ona nad sudbinama siromaha i beskućnika, ktitoriše ona iz svog džepa razne bogomolje, prilaže i za Hram, redovno, a popu za slavsko kađenje nikad manje od sto evra ne daje. On takođe prolazi, nehajno se osvrne prema kameri i svima onima koji bulje u televizore poželi srećan Božić i Hristos se rodi, dok rukom sa teškim pečatnjakom na maliću skida pramen sveže ofarbane lokne. Tipični primeri velikih vernika.

Društvo koje je decenijama gubilo boga u sebi, vraća mu se u velikom stilu. Promocija crkve je prioritet u državi koja nema ni za lečenje dece. Crkva ulazi na velika vrata u ustanove, u škole, u vrtiće, u bolnice, širi se kao požar i nameće dvostruku grižu savesti onima koji je odbijaju. Em su nevernici, em su antisrpski factor. Crkva se u novom obliku postavila na samo čelo državnog aparata, a sa osveštavanjem i blagosiljanjem od strane duhovnika čini se sve, od započinjanja privatnih biznisa (kafane, teretane) do projekata od visoke državne važnosti (početak gradnje puta, pruge, metroa).  Patrijarha pozivaju na prve sednice skupštine i vlade, na sve važnije državne događaje, mitinge, strane posete, da slučejno nešto ne propusti da osveti i okadi, može biznis da propadne, a tako je dobro krenuo.

Lako se razlikuju veliki od onih malih, običnih vernika. Veliki ne kupuje badnjak, on pazari drvo, veže ga za krov kola i nosi kroz grad da ga za Badnje veče spali na velikoj lomači u zadnjem dvorištu svoga zdanja. Mali badnjaci brzo izgore i malo varniče, grančice skupo kupuje sitan vernik i njima potpaljuje ringle po stanovima, ili ako ima smederevac, e to je velika radost za domaćinstvo.

Sa ulaskom crkve na velika vrata, bog je izašao na mala. Pojam verovanja se poistovetio sa preterivanjima i izmišljanjima običaja, do apsurda dovođenja seoskih i zaboravljenih, pa čak i smešno arhaičnih, a pogotovo za uslove velegrada. Te običaje su u metropolu doneli baš ovi veliki vernici koji su samo premestili svoje selo u gradsko okruženje, neagilni, neprilagođeni, bez želje da se povinuju pravilima jedne metropole, oni su nametnuli svoja, usput, u tom natezanju, profitirala je institucija crkve, a bog se ugurao u skupe novčanike i merljivost, stepenovanje vere određuje se visinom donacija i devijantno raskošnim proslavama.

Badnje veče veliki vernik dočekaće uz bogatu trpezu, uslikanu i postavljenu na svoj profil, a na trpezi naći će se svi posni specijaliteti, pored plodova mora, egzotičnog sušenog i svežeg voća, đakonija iz svih krajeva sveta, od Kine do Turske (naravno i to posno), po raskošnom stilskom tepihu pobacaće slamu, a oko stola pijukaće i bacaće žito. Sve će obilato zalivati krvlju Isusovom, Šardoneom, a drvo badnjaka spaliće na gigantskoj lomači u dvorištu. Ispovediće se, olakšaće se po propisu, a onda će tako olakšani nasrnuti na prasetinu i jagnjetinu, sarme, ali će pre toga izlomiti česnicu, a zlatnik izvučeni pokloniće potomku da se nauči običajima i svetinji Božića.

Mir božiji i Hristos se rodi.