Mulj Crne Reke

Svaka reka ima svoju priču. Na prvi pogled bistra; duboka taman toliko da se može nazreti dno. Lek za dušu!  Ume da bude pitoma ali i da podivlja. Sve voda može da proguta i da opere, ali uvek zaboravimo da ume da bude ćudljiva i da, kad se čovek najmanje nada, podivlja i iz sebe izbaci sve što je godinama skrivala.

Odjednom, ispostavi se da ono što vidimo spolja, nema veze sa onim unutra; dno koje vidimo, nije njeno pravo dno, nevino i peskovito, nego je tanka pokrivka mulju i prljavštini, taloženim ko zna koliko dugo.

Crna Reka je kao i svaka druga reka koja je spolja melem a unutra muljevita i gorča od samog čemera. Bar tako kažu oni koji su je iskusili, a čija imena ne znam. Razumljivo, i da znam, ne bih smela a ni htela da otkrijem dok oni to ne dozvole.

Ukratko, usudili su se da pobegnu iz tzv. duhovnog centra u kome se leče zavisnici i koji zvanično, ima zdravstveno osoblje, dozvolu državei blagoslov vladike. Štićenici vreme provode baveći se fizičkim radom, nekom vrstom hobija; provode vreme u molitvi čiji je cilj jačanje duha i vere, a sve se svodi na analizu uzroka problema i pokušaj da čovek shvati svoju grešku kao bi mogao da je ispravi.

To je, kažu, priča koju plasiraju roditeljima i članovima porodice a koja se lako“proguta“. Plasirana od ljudi koji su vešti u manipulisanju, naročito onima koji imaju problem, utiče na definitivno donošenje odluke da je za zavisnika ovo najbolje mesto koje će mu sigurno pomoći da se reši poroka. Mesečno treba izdvojiti oko 300 evra za boravak u centru. Malo je čudno, s obzirom da mu se delatnost  tretira kao duhovna, pa samim tim, neophodnost plaćanja se kosi sa tim principom... Ali, ko sam ja da o tome sudim. Vi, takođe, jer tu su Božji izaslanici da donose sudove i odluke umesto nas.

Jednom u dva meseca, štićenici imaju pravo da telefoniraju porodici, ali pod nadzorom. Naravno, mora da se ponovi poznati tekst kako je tu sve u redu, da jesve dobro i da su oni bolje. Porodici je to olakšanje, nova nada i onda se opuste, zahvaljuju Bogu i nebesima.

Prilikom posete, dva stražara su prisutna, a razgovor se i dalje odvija po poznatom scenariju, jer ako se slučajno neko požali, odmah sledi tretman koji pokazuje da može da bude i gore i da se mora voditi računa šta se priča i kako se oseća i misli.

Zdravstvenog osoblja nema. Hteli su, kažu, psihijatra, psihologa, a umesto toga, dobili su, nakon šest meseci, razgovor sa glavnim monahom, koji i nije bio razgovor, već njegov monolog; hteli su lekara, medicinsku sestru, bilo koga ko bi znao da im kaže nešto drugo, osim da treba da se mole... Umesto toga, sledile bi batine i tortura. Da li Bog kome su se molili tako zapoveda?

Mesec dana unazad pričali su da su dobro, tako se i ponašali da bi skrenuli pažnju sa sebe i svoj plan o bekstvu sproveli u delo. Bez novca, dokumentacije, krijući se, u strahu da budu uhvaćeni i vraćeni, krenuli su kući. Transportovali se kako su prilike dozvoljavale. Na pola puta obratili su se nepoznatim ljudima za pomoć i ispričali svoju priču. Verovatno su imali poverenja u te neznance koji su im se našli, onako, ljudski, pa šta bude... a nisu ni imali drugog izbora, pošteno govoreći.

Strah je očigledan. Duboko je ukorenjen u njima, a potiče sa svih strana. Boravak u Crnoj Reci ga je produbio, a vidljive su i druge posledice koje proističu iz shvatanja religije, Boga i Njegovog gneva.

Ne znam kako se zove Bog tih ljudi koji rukovode manastirom, a kojih se i meštani sela Ribariće plaše, ali je očigledno suprotnost Bogu kakvog čovek treba da nosi u sebi.

Mediji kažu da ovlašćenje od strane države za rad ovog centra postoji, štićenici kažu suprotno. Filozofi tvrde da je sve relativno, a samo je istina jedna. Dokaz za to je i ovaj slučaj, sa koje god strane da se gleda, istina se svodi na to da je mulj u Crnoj Reci veliki, a reka k’o reka - teče, ne miruje... I sve što u nju bacimo, nosi dalje.