Nova etapa kontrolisanog srpskog k(l)ošmara

Nova godina je, ako ništa drugo, vreme da se promene neke stečene navike i da se krene novim putem, ako se na trasi pokazalo da postojeći ne vodi nikud ili da je to kuda vodi ovo što imamo, dakle nešto najgore što se može imati. I zato pretpostavimo  na trenutak  da smo mi nešto sasvim drugo od onoga što jesmo ili bar mislimo da jesmo. Zapravo, uverenje o tome šta jesmo samo je obmana onih, da li je potrebno da naglasim da se radi o najgorima, koji su se na razne načine izborili da imaju mišljenje i da ga, kao takvo, u skladu sa svojim poimanjem i interesima nametnu ostalim učesnicima ove avanтure od života, kad je dvonoga populacija štićenika ove planete u pitanju? Mnogi se nikada nisu, niti će, bavili tako suvišnim pitanjem šta su i da li su to što jesu ili nešto sasvim drugo ili treće o čemu ni pojma nemaju. Oni jednostavno žive svoje zadate živote onako kako najbolje znaju i umeju sa onim shvatanjem o samima sebi kakvo im je nametnuto uz, dakako, malo empirijskog fila. Možda bi najbolje bilo pustiti čovečanstvo da traje onako kako je to do sada činilo, do poslednjeg primerka. Jer, kako stvari stoje, sve će se na kraju i svesti na to.

Ipak, imam obavezu da ovo odašaljem van, iz svoje glave, pa kome se svidi. U stvari, mi smo nešto sasvim drugo od onoga što jesmo, a ovo što vidimo i u čemu učestvujemo samo je preobraženi i upodobljeni princip života, sazdan tako da se, poput gline, može modelirati u najrazličitija obličja. Mnoge, ako ne i sve žive vrste ma Zemlji, već u nastanku zamišljene i ostvarene kao savršeno odrađeni tipovi bitisanja pod određenim okolnostima i uticajima, večito zadržavaju svoje karakteristike koje ih i čine onim što jesu. Samo najinteligentnija i najmlađa, kako nam kažu i etiketirana odrednicom čovek u stanju je da se olako transformiše preko noći zarad nekog ideala, cilja, zadovoljstva ili tek onako iz zajebacije ili pod dejstvom unutarnjih sebičnih poriva.

Postoji jedna reč koja donekle objašnjava ovu mimikriju koja čoveka čini svim i svačim, samo ne onim što on u suštini jeste, a čega ni on sam nije svestan, kao što je svestan svega onoga što nije, kontrola. Kontrolisati se ili kontrolisati druge zapravo znači saobražavati sebe zahtevima i nametnutim obrascima većine, socijalizovati se, biti društveno biće u masi onih koji su takođe odustali od svojih urođenih karakteristika i prihvatili norme ponašanja, ali ne i mišljenja, koje ih čine podobnim za suživot. Kontrolisati se znači ne raditi javno ništa od onoga što ti se radi, već se ponašati onako kako je to propisano ustavima, zakonima, običajima i religioznim tumačenjem čoveka kao raba Božjeg i grešnika koji je u bedaku samim tim što je došao na ovaj svet prostim polnim činom, neoprostivim grehom svojih izopačenih roditelja nespremnih da se zadovolje klasičnom masturbacijom, od koje se samo ruke suše, a kičmena moždina isparava zaudarajući kao povraćka vepra koji ima pantljičaru.

Zar već i samo uzdržavanje od prdeža u prisustvu drugih, dakle kontrolisano stezanje čmara, kao sasvim prirodne, neophodne i zdrave fiziološke radnje, nije nevoljni čin, tim više što znate da ima mesta, javnih dakako, na kojima bi trebalo transparentno isprazniti sadržaj debelog creva, i ostaviti ga tamo? Zar se najveće životne mudrosti ne zasnivaju na poštovanju pravila: ne isticati se, ne govoriti previše, ne govoriti ono što misliš, ne verovati nikome osim majci rođenoj…; što znači biti nešto drugo od onoga na šta te tvoj ego tera da budeš, biti blefer.

Ne znam zbog kakve frke, ali sve ukazuje na to da je tvorac, ko god da je, sklepao čoveka na brzaka i pustio ga iz laboratorije, a onda je shvatio da se grdno zajebao. Nesposoban da ovaj škart vrati u atelje, da ga povuče iz opticaja i nadogradi novim kvalitetima, poslao je Mojsiju tablice svojih zapovesti koje se tiču isključivo poslednje generacije njegovog dvonogog modela – čoveka. To dalje znači da čovek i nije ono što stoji na etiketi, ako ne postupa u skladu sa zapovestima; ne ovo, ne ono... ne ubij, ne ukradi, ne pojebi tuđe...ne seri van rupe... Ali, kad malo ozbiljnije pogledamo te zapovesti shvatićemo sa zaprepašćenjem da su one zapravo usmerene protiv svega onoga što čoveka čini onim što on jeste, vrsta koja je čitavu svoju noviju istoriju utrošila ne bi li uništila samu sebe, ili bar jedan dobar deo sebe. No možda je i to proces kojim se sve ono što je degenerisano odstranjuje ne bi li novi mladari profunkcionisali u skladu sa zahtevima novog doba i onoga što sledi. Jer, ne može se osporiti da kao civilizacija napredujemo, dok čovek kao jedinka doživljava dekadenciju i postaje samo izvršilac diktata koji dolaze sa svih strana. A svet ide dalje, ka zvezdama.

Mnogo smo mi zaokupljeni nama, a neće baš biti da smo mi  najbitniji, čak ni značajniji od bio kojeg insekta ili biljke. Jer, ako je verovati tumačima Božjih principa, čovek je biće nastalo iz praha do kojeg se stiže kroz brojne etape. A kada se već stigne, onda ne preostaje ništa drugo do vratiti se u prah, pa ispočetka dok se ne dogodi da pravi humanoid zagospodari svetom. Do tada shvatimo sve ovo kao  uvežbavanje.

Zapitamo li se ponekad, bar kad ostanemo sami: ko smo, svesni koliko je ponižavajuće živeti ovakvim životom? Zašto nam dođe da slatko zavrnemo šiju ili se ispišamo u facu nekom žvalavom kretenu koji nas sa ekrana ubeđuje u ispravnost svog bolesnog pogleda na svet, a opet zadržimo mirnoću i osmeh u krugu porodice? Ne osećamo li se često, i mimo ogavnih političkih diktata, okovani normama koje nisu u skladu sa našom prirodom i zahtevima, blentavi sužnji predubeđenja: šta će drugi da kažu? I to je ono što je usud ali istovremeno i osnovna karakteristika ljudskog bića kao prorodne krivotvorine, mislećeg rugla sazdanog na ugađanju drugima ili bar na neizazivanju okoline sopstvenom pojavom i aktivnošću. Prosto rečeno, budi kao drugi ili, još bolje, budi manje dobar od drugih da ne bi izazivao njihov gnev, mada to i onako samo retkima polazi za rukom. Sredina je zlatna, a ko visoko leti, nisko pada, zar ne? Zato je ovde na većoj ceni najljigaviji sendvičar nego bilo kakav blistavi um bez partijske knjižice.

Dakle, većina nas, ako ne i svi, nije ono što jeste, već jednim delom ono što misli da bi trebalo da bude, a drugim delom ono što jednostavno mora da prihvati. Za sve to vreme naša prava priroda se buni i traži da se pokaže, a onda se pritaji i zatruje naše telo nekim od onih psihičkih otrova koji jednu patologiju samo zamenjuju drugom, stručno opisanom kao takvom.

Ili, recimo da se i ljudstvo, kao sve u prirodi, sastoji iz dualiteta, pozitivno i negativno, zlo i dobro, iskonsko i stečeno.... koji sve vreme pokušavaju da se izbore za dominaciju obračunavajući se između sebe. Pri tome, kao što je poznato, stradavaju uglavnom figure, dok igrači stiču sve više moći lagodno dozvoljavajući sebi sve ono za šta smo rekli da nisu, a zapravo jesu, suštinske karakteristike čoveka: pohlepa, razvrat, osionost, mržnja i megalomanija u svakom pogledu, jednostavno rečeno monstruoznost u filozofskom i patološkom smislu.

No, čovek, kad se sve sagleda, i nije ništa drugo do instrument za postizanje cilja, pre svega tako što će biti lišen samoga sebe, odnosno onoga što bi trebalo da ga čini onim što u suštini jeste. A on je sve drugo samo ne ono što vidimo, borac premazan svim mastima i sklon svim lukavstvima ne bi li opstao u moru sličnih, naoko preobraćenih i vrlinama obučenih srodnika. Prosto rečeno, svet je pozornica, a mi smo samo glumci koji bi, igrajući svoje uloge, da trajemo što duže. Zašto? E, to je već ono što nas čini delom prirode i njenih zakona od kojih smo ko zna kada odustali ili su nas naterali da odustanemo.

Zvaničnim prihvatanjem hrišćanstva počela je nova etapa posustale civilizacije u kojoj se uzdiže jedna grupacija organizovanih profitera pod patronatom Boga lično, oblikujući sve po svojoj meri. Udružena sa religijom vlast nad ljudima dobija neograničenu moć, dok je drugima namenjeno da se mole i prihvataju okolnosti onakvim kakve jesu, svesni da uvek može biti gore. Sve se to danas i ovde da jasno sagledati, ko hoće da gleda. To je taj srpski matriks u kojem umesto najmodernije tehnologije velikim delom populacije gospodari ono što bi se u svakom korektnom izveštaju moglo nazvati ljudskim otpadom, bez obzira na etiketu koju stavlja ispred svog imena.

Postalo je vrlo moderno okititi se nekom titulom, zvanjem, činom ili nekim drugim sertifikatom svoje posebnosti, a nikada nije bilo više neznanja, mamlaza, mediokriteta i surovo sirovog ološa koji je zagospodario funkcijama i svim aktivnostima koje se životom zovu.   

Nikada me nisu nešto naročito impresionirali tipovi koju su mahali tapijama o svojoj školovanosti, pogotovu ako njihov stručni potencijal nije bio vidljiv već pri prvoj izgovorenoj rečenici, a i na licu se inteligencija lako da razabrati, kao i tupost. Čak mi se čini da su mnogo vredniji poštovanja, a i zanimljiviji sagovornici, oni koji su svoja znanja i životno iskustvo sticali daleko od školskog zvona i katedri, na ulici i među ljudima, kakvi god da su. Naročito se užasavam pisaca i pesnika, uredno vaspitanih gospodičića koji se nikada nisu pošteno oždrljakali, a zapucali u visoke škole da izuče spisateljski zanat. Eh, kako su mi sterilni, odbojni, smešni ti ozbiljni, moralni sejači nacionalne duhovnosti nalik na seoske učitelje. Kako bolno i iritirajuće zvuče te usvojene misli pokupljene iz svetske literature i nakalemljene na njihova neubedljivo intelektualna i duhovno minorna telašca. Ti provodnici ugaslog elektriciteta ko zna gde i kada iniciranog, koji više ne funkcioniše ni kao informacija. Ali ima i onih koji su, a njima skidam  kapu, imali mogućnosti, a i potrebe, da tu žišku kreativnosti i talenta nadograde studirajući i koristeći sve one pogodnosti koje im samim tim stoje na raspolaganju. Ipak, malo je onih koji su školovani u određenim sistemima postajali nosioci ideja koje bi vodile ka nekim bitnijim promenama postojećeg stanja. To je sasvim razumljivo ako se zna da škole i služe za to da osposobe sveže kadrove za svoje već dotrajale ciljeve. Oduvek sam mislio da neko ko zaista želi da bude od koristi sebi i svetu u kojem se zatekao mora da uči, a ne da bude naučen ili, bolje rečeno, dresiran. A onaj ko zna šta su njegova interesovanja i kakve su mu mogućnosti, naći će i način da ih nadogradi, makar i kao samouk. U protivnom, završićemo kao neidentifikovana masa idiota bez identiteta, a na dobrom smo putu da to uskoro postanemo.

Ivan Rajović