Parada obespravljenih

Postoji u narodu mudra izreka „Zavadi, pa vladaj“, kojom je narod sam, svojim umom i dovijanjem, opisao svekolike mehanizme vlasti u jednoj prostoj sintagmi. Sintagma je, nažalost, postala paradigma kojom se može objasniti svaki pojedinačni politički i društveni fenomen u Srbiji, a i šire.

Politika malih razlika i održavanje istih, takoreći, insistiranje na malim razlikama, daje odlične rezultate u Srbiji. Raslojavanje društva, započeto devedesetih raspadom postkomunističkog režima, teče i dalje neometano, po diktiranom obrascu – čim se pojavi jedna nova društvena grupa koja traži svoja prava, političari u saradnji sa medijima učine sledeće korake:

a)      provere da li slične grupe i udruženja postoje u Evropi; ako postoje u Evropi, a mi smo neotuđivi deo Evrope, onda mora postojati i kod nas. Ako su dotične grupe finansirane sredstvima nekih udruženja ili pojedinaca iz Evrope, onda mogu da postoje i mi smo dužni da ih finansiramo;

b)      politički potencijal grupe: ako se ime i zadatak grupe može iskoristiti za održanje vlasti, a protiv političkih protivnika, onda, zašto da ne;

c)      ako možemo održavati stanje zavađenosti između te i drugih socijalnih ili političkih grupacija, tako da niko nikada ne shvati da ih prosto zavitlavamo, a svi glasaju za nas, onda, još bolje.

Efektat socijalnog raslojavanja posle devedesetih još uvek traje. Politika održavanja intenziteta niskog sukoba između socijalnih grupacija još uvek traje: invalidski penzioneri mrze mlade, jer sa slušalicama sede na mestima rezervisanim za invalide; trudnice mrze porodilje i obrnuto; funkcionalni parovi mrze samohrane roditelje; Srbi i dalje mrze Rome, mada se masovno upisuju u biračke spiskove kao Romi, jer tako ostvaruju određena građanska prava. Pritom, Ustav nam garantuje sva prava za sve, ili se to neko šalio? Mora da se šalio, jer  je ponovo  na dnevnom redu rasprava o potrebi i/ili štetnosti parade građana raznih seksualnih orijentacija (zasad, naivno nazvana LGBT populacija). Da li je postojanje i paradiranje ovih organizacija korisno za državu ili korisno za građane? Da li je uvredljivo za određene ciljane glasače? Da li ćemo dobiti poene za ulazak u Evropu omogućavanjem prava jedne od ovih grupacija i naravno: da li ćemo snositi određene političke, pravne ili ekonomske sankcije? Kad izvedete sve posledice, ostaje vam čisto ideološko pitanje.

Neki ljudi ne mogu da žive sa uvredom, nanetom njihovoj ideji o državi, porodici, društvenom udruživanju uopšte: ili se povlače, ili menjaju ideju, ili se upuštaju u radikalnu borbu sa uvrediteljima.

Šta običnom građaninu znači uvreda ideja i principa na kojima zasniva celu svoju egzistenciju? Da li uopšte svoju egzistenciju zasnivamo na nečemu što je u biti idejnog a ne materijalnog tipa, ili gradimo neki konglomerat svega toga?

Da li žandarmerija, u širem smislu: policija, mora po obavezi da obezbeđuje svaki veći skup građana, bez obzira na cilj okupljanja, ili može sama da odluči koji će skup obezbeđivati, a koji ne? Ako su obezbeđivali studentske proteste sa visokim koeficijentom društvenog rizika, zašto bi odbili da obezbeđuju Paradu ponosa zakazanu u Beogradu za 28. septembar 2014. godine? Ako mene pitate, isto je kao kada bi vam bilo koji poslodavac dao radni nalog, a vi odbili, jer to vređa vaše ideje i predstave. Verovatno biste dobili otkaz zbog neispunjavanja svojih radnih dužnosti, jer, ako baš hoćete da radite ono što volite, imate uvek opciju osnivanja sopstvenog preduzeća sa svojim vizijama. To ne znači da ćete biti oslobođeni poreza, iako ideja poreza vređa vašu ideju ekonomske isplativosti i ekonomskog profita.

Drugi aspekt cele ove priče je da bi nečija borba za građanska prava mogla izazvati, zapravo, građanski rat u Srbiji. Ako zbog opšteg siromaštva, gladi, obespravljenosti, neravnopravne raspodele bogatstva (siromaštva?) i nasrtanja države na goli život građanina niko nije ustao i izazvao rat, onda stvarno ne vidim politički potencijal LGBT populacije da to učini. Homoseksualizam nije ugrozio rast populacije na zemlji; crkvena dogmatika nije ugrozila naučni progres (eppur si muove!), nauka nije eliminisala ideje i načine ispoljavanja prvobitnog čoveka (postoje magijski i animistički oblici misli i danas), i sve isto, vazdan. Iako je nečija ideja rascopavanja glava jedini dokaz da postoje za svoje ideje i svoju domovinu, ne bih se složila, ali ne bih i da dokazujem na Terazijama....

Ideje jesu samo za paradiranje. Svako od nas je više-manje spreman da sutra razmeni jednu ideju za određenu količinu novca. Osim ako ne želite da vas sa krstom na leđima provedu kroz Knez-Mihajlovu i razapnu na Terazijama zbog drugačijih ubeđenja, a i tada će vas proglasiti – fanatikom.

Naše idejno polje je vrlo ekstenzivno, često neusaglašeno i protivrečno, naši principi su sitni i kukavni. Neko je dobio novac da organizuje protest LGBT populacije. Jeste. Neko drugi misli da je to gorući problem u Srbiji, pa svu ličnu i kolektivnu krivicu za neuspeh svaljuje na LGBT populaciju: da nije njih, hleb bi bio tri dinara, ako ne i džabe; ne bi se zatvorile fabrike, ne bi bilo deficita, ne bi bilo inflacije, ne bi bilo bele kuge; vladao bi rad, red i mir.

Neki misle da će nam biti bolje ako prošetaju građani deklarisani kao LGBT: odmah ćemo dobiti kredite, povećati investicije i zaposlenost itd. Naravno da će vam biti bolje posle šetnje: dobra je šetnja za varenje, ako imate šta da varite, ojačaćete mišiće na nogama i trbušnjake, smanjićete trigliceride.

Mojoj deci ne smeta što će gradom šetati gay opredeljeni građani, ali im jako smetaju zakrpljene farmerice, bušne patike i prošlogodišnje jakne. Pritom, ni mama ni tata ne šetaju, nego rade svakoga dana i dolaze „crknuti“ sa poslova od kojih plaćaju samo račune. Sasvim nam je svejedno šta drugi rade u svojim spavaćim sobama, jer mi ionako – samo spavamo. Ponekad se i ne budimo, nego mehanički, spavajući, odlazimo na posao, na roditeljski, svraćamo u megamarket, kupujemo po sećanju, pišemo čekove i provlačimo kartice. I ako nas pitate za šetnju, svi ćemo složno reći „DA“: jednoj velikoj šetnji, uz LGBT, šetnji obespravljenih, osiromašenih, unesrećenih građana. Šetnja svih nas koji smo uvučeni i prisiljeni da igramo igre međusobne mržnje i nipodaštavanja, misleći da nam je onaj drugi oteo parče hleba iz usta, a nije. Zbog čega smo prinuđeni da se ispovedamo po trgovima onima koje plaćamo kroz poreze i doprinose? Zar ne bi trebalo oni da se ispovedaju nama: gde su otišli naši novci, zašto ne možemo da živimo skromno od svog skromnog rada, zašto nam nisu omogućili ostvarenje elementarnih potreba?

Makijaveli negde kaže, parafraziram, da se ne sme nasrnuti na imovinu i porodicu političkog protivnika; u suprotnom može doći do pobune i rata. Zato mi obitavamo na granicama tih preporučenih zabrana. Ako bi država priznala gay brakove kao legitimne građanske brakove, pritom, ako bi dozvolila i usvajanje dece u takvim brakovima, zar to ne bi značilo mnogo više za decu nego sivilo i beznađe Zvečanske? Dete treba da bude voljeno, poštovano i materijalno obezbeđeno, a nijedna institucija socijalne zaštite mu to ne garantuje. Da li će se dete opredeliti za homoseksualizam samo zato što živi sa dve osobe istog pola? I na kraju, na šta se svodi uloga nas roditelja suprotnog pola, sem da vi, draga deco, ne postanete homoseksualci?

 Dok se ova pitanja ne razjasne, sve vas iskreno mrzim, i žao mi je što dišemo isti vazduh. A i vi mene, slutim. I mi zajedno, sve nas.

Sanja Simić