Pitanja

U nekim trenucima sumnji, nametnutih životnih preokreta koji nas stavljaju pred svršen čin, ili zahtevaju suprotstavljanje i borbu kroz donošenje odluka koje nam remete mir i tumbaju  život, većina nas prolazi kroz postupak samoanaliziranja i svođenja bilansa u kome se koncentrišemo na  procenu lične krivice, uspeha ili neuspeha, proropuštenih prilika, ili prebrzog odustajanja od nekih stavova, pojava ili ljudi, razočarenja i ogorčenosti posle promašaja i gubitaka, zaboravljajući neretko da se osvrnemo na dobre strane naših aktivnosti, pa propustimo da  istaknemo  zahvalnost za sve prilike koje smo dobili, zadovoljstvo zbog dobro učinjenih izbora i doslednosti principima  kojih smo se pridržavali i u najtežim trenucima, ili pak ponos zbog  upornosti  da izdržimo nevolje, snazi i mudrosti da se odupremo  izazovima koji  bi nam  povećavali materijalno blagostanje ali urušili osećaj dostojanstva. I zato, uglavnom, analize završavamo ili sa osećajem žala i  možda čak i ljutnje na sebe zbog odustajanja i skretanja na liniju manjeg otpora  koji nas je odveo u  apatiju, ili se zavaravamo zaključkom da situacija nije zavisila od naše volje i da ništa više od onoga što smo već učinili ne možemo preduzeti,  te se olakšane savesti, odlučujemo za beg iz sopstvenog života koji u postupku samozavaravanja neretko zovemo novi početak…

Pritom se  sporadično i krajičkom svesti setimo da je čovek društveno biće i da biti čovek znači  živeti među ljudima i da naši uspesi, ili bar ponuda opcija koje nam se nude na  poslovnom i socijalnom planu,  neretko i zavise od tog društva, odnosno okruženja u kome bivstvujemo. Često, zaokupljeni svojim životom u svom malom univerzumu ne obraćamo pažnju na ljude oko nas, ne primećujemo ih i ne razmišljamo o njima, kao da nismo svesni činjenice da su mnogi naši limiti određeni i voljom i aktivnostima tih ljudi koje i ne poznajemo, čije vrednosti ne delimo, ali nam oni ipak, na izvestan način, uslovljavaju kvalitet života. Naravno, nije ovo opravdanje za lične neuspehe ili nesposobnosti, ali činjenica je, koliko god sami sebi bili značajni i veliki i bitni, mi smo delić mase i, hteli to ili ne, delimo i interese, slabosti i ograničenja te iste mase.

Da li smo se zapitali koliko snage, neprospavanih noći, tuge, jeda i uništenih planova smo morali da pretrpimo zato što je većina ograničene sredine bila jača u prepuštanju nametnutim pravilima  i limitima i prihvatala smanjenje ličnih potreba ispod granice ljudskog dostojanstva i daleko ispod vaših  potreba i kriterijuma. Ne mislim ovde na nerazumevanje, već na suštinske i temeljne razlike. Nerazumevanje možemo vezati za ljude iz bližeg okruženja, porodicu, rođake, prijatelje  ali ovde je reč o teškoćama, lomovima, ugrozi od nameta gluposti, terora primitivizma, nadmenosti, nemorala, neodgovornosti prema drugom, koje dolazi iz šireg društvenog okruženja.

Samo se  zapitajte koliko puta ste odustali, jer ste procenili da ne možete uticati na tuđu ograničenost i nizak nivo, ili čak nedostatak, svesti o sebi? Koliko puta ste se osetili poniženim i nemoćnim pred tuđom mentalnom bedom, nekulturom i agresijom koju ne možete da izbegnete, jer ste jedinke jedne društvene celine, jer se osećate kao da vam je ta bezlična grupa ljudi blokirala ne samo uspeh nego i sam život? Koliko puta ste kukavičluk da se borite za sebe i svoje kriterijume, krili iza blagog prezira prema ograničenosti okruženja? I na  kraju pobegli  u potrazi za novim okruženjem koje će vam, ako ništa drugo, omogućiti veći prostor za manevrisanje u pokušaju da svoj život uredite po merilima koji su rezultat vašeg obrazovanja, odgoja  sposobnosti, karaktera, i konačno, potreba i želja... Da, prelomite i pobegnete. Ili samo odete…

A mene  zanima o čemu razmišljate, i na koji način, kad vas obuzme nostalgija, kad poželite da prošetate stazama detinjstva i mladosti, obiđete grobove predaka, ručate u omiljenom restoranu,  popijete kapućino, ili makijato u kafiću na ćošku, kupite sir i jaja kod prodavca na pijaci koji vas pita ‘kako ste danas, dugo vas nije bilo’, naručite cveće u cvećari gde znaju da volite amarilis i orhideju, posetite omiljenu galeriju i prodavnicu knjiga u kojoj vam prodavačice  ljubazno pričaju šta se najviše kupuje i čita, ili vas podsete da su dobili knjigu koju ste tražili prošli put, idete na liturgiju kod vašeg svestenika koji po imenu zna sve članove vaše porodice i uvek se raspita za njih, čujete svoj jezik, degustirate rakiju, vino, sir i pršutu koje su vam poklonili dugogodišnji prijatelji, doživite iznenadni susret sa društvom iz srednje, drugom iz osnovne i koleginicom sa faksa  i osetite neko zadovoljstvo u duši dok šetate kuče pored klupa vaše mladosti i prvih poljubaca? Da li ste pomislili da ste za sve ovo uskraćeni zbog svog odustajanja, ili srdito i ogorčeno zaključujete da su vam to uskratili neki gubitnički orjentisani ljudi? 

Činjenica je da nismo birali ni vreme ni okruženje u kome ćemo živeti, ali je istina da prepuštanjem i popuštanjem gubimo uspomene i čaroliju domaćeg i poznatog i odričemo se dela sebe.

Da li je “pametniji popušta” životna istina ili kukavičko opravdanje? Bar kad smo mi Srbi u pitanju…

Gordana Sekulić