Podsjeti me što to bješe mržnja (…bar na tren!)

Ma koliko naši načini razmišljanja i postupanja imali uticaja na to, ipak ne biramo mi Sranja koja nas snalaze. Pre ona biraju nas. Iako se na prvu čini kako ih samoupravljanjem možemo izbeći i da su poput nekih zamki, baruština ili septičkih jama koje stoje tu gde jesu i čekaju svoje žrtve da kao kokoške bez glave u njih upadnu, Sranja nam često prepreče put, pa u njih svesno srljamo i upadamo, ili nas čak napadaju, vrebaju i čekaju povoljnu priliku da nam se sruče odozgo kao gomila tečnog betona ili svežih govana, ili nas usisaju u čeljust, pa sve do svoje smrdljive utrobe, potom kanališu kroz debela creva i opet adekvatno prerađene izbace napolje u svu tu kašu govana koja nastavlja da čeka ili traži novu žrtvu, jer neosporno je da smo međusobno jedni drugima često najveća Sranja, jedni ih drugima činimo, ponekad i samo svojim postojanjem, i kada smo primorani ili u najmanju ruku komponente jednog velikog kolektivnog Sranja u kojem junački i zajedno podnosimo iste muke i otrovna isparenja truleži, trpimo iste smradove i otpad sa izborom „ili-ili“, pa često i bez ikakvog izbora, ili snage za donošenjem kakve odluke koja bi bila od radikalnog značaja za budući razvojni kontinuitet svega što se dešava ili ne dešava, a trebalo bi.

Što se tiče one vrste Sranja koja se u svojoj kauzalnosti na kraju mogu prikačiti jedino samoj Majci Prirodi ili prirodi stvari kao takvih, tu se uglavnom sudbini „daje mač u ruke“ i čeka ishod, iako se i tu neretko može nešto učiniti, no straobalnija, tragičnija, nepodnošljivija i mizernija je ona vrsta Sranja u kojoj smo MI ulančeni sastavni delovi, činjenični faktori, uzroci i posledice jedni drugima, a istovremeno i žrtve, pa nam po tintarama kljucaju neke od onih najcrnjih budalaština; prosrane, izvitoperene i nesuvisle parafraze bez pravog osnova; kako bi trebalo da NEŠTO učinimo, kako NEŠTO u nama ne valja, kako NEŠTO „mora“ da se radi ili promeni. Naravno da bi sve to trebalo da je tako, ali ovoga NEŠTO i MORA mi je pun kurac zbog svoje izlizanosti i izvikanosti od strane i u korist svakakvih tuljana i tupana koji to propovedaju još većim zblanutim prolupima, da bi oni nastavljali dalje i po istom principu igre „gluvih telefona“, neopranih guzica i ispranih glavurdi u carstvu bezuslovno jebanih ili posranih. I kako NEŠTO i MORA u carstvu takvih može značiti isto što znači meni ili „tebi“? Govna plivaju i to se zna, pa, reklo bi se, nije toliko sporno koliko je poražavajuća činjenica da vredno uglavnom tone ili ostaje na dnu, biva preplavljeno govnima, a da često nema moć da bilo šta učini, ili makar mogućnost da ostane tu gde jeste čuvajući svoju vrednost da je Sranje ne zagadi i upropasti.

Izbljuvci pošasti i pogana goveda, velike misli i dela gotovo uvek izopače da bi iz njih izvukli imbecilnu korist, a onda ih, nakon što od njih ostanu samo sasušene ljušture bez težine nalik ispljuvcima tuberana, puštaju da plivaju zajedno sa njima, nastavljajući da poju istu zajedničku pesmu kao apoteozu svom današnjem Bogu analnih zatvora, otvora i zlotvora!

Sećam se perioda svog života kada nisam imao čvrst stav po pitanju sistema vrednosti, društvene hijerarhije i onoga kako bi trebalo, a kako ne, ali sam o nekima mislio da su govnari, osećao sam to. I oni su se „osećali“. Bilo bi jasno kao budali šamar i ko god to nije uviđao ili tvrdio suprotno, bio je budala ili disponirani lizač guzica, a takvih je bilo najviše. Bilo ih je i bio mi ih je pun kurac. Prevrtala mi se utroba od njih. Čim ih pogledam odmah mi se smuče, a tek kad ih čujem kako govore sa nezasluženih i njima neprimerenih pozicija!... To mi je pravilo velike probleme zbog kojih sam ja pravio još veće. Jebene pušikare! Šljune koje šnjuvaju samo za svoje dobro i svoj porod po cenu svega od sebe i oko sebe! Danas je takvih govnara, čini mi se, više nego ikada, i ma koliko njihova omasovljenost uzela maha u svekolikoj tragediji, lakše ih podnosim, ne samo jer sam nehotice izgradio čvrste stavove po tom pitanju, već pre zato što sam naučio da im se smejem uprkos pogubnosti otrovnog smrada njihove većinske moći, i zato jer sam svoje duhovno područje učinio neranjivim na nasrtaje najcrnjih imbecilnosti. Ovi masni crvi, sve uzvišene i humane životne paradigme pretvaraju u nekropole za ljude koji su živote posvetili idejama, i koji još veruju u ljudske vrednosti, ljubav i progres ljudskog postojanja. Međutim, mnogi „stvaraoci“, naročito pisci ili muzičari, ne bi ni postojali kao takvi kada ne bi postojala ta zaparložena masa kao inspiracija za njihovo stvaranje i opravdanje za njihovo PROTIV po svaku cenu, jer im samo to daje snagu u njihovoj jalovosti. Jeste, i ja sam sada napušio masu toga, što inače ne radim često, koristeći reči koje nisu za uspavanku niti za televiziju, pa zato namerno i upotrebih taj jezik, ne zato što šljam drugi jezik ne razume (jer se ja njima i ne obraćam), već, eto tako, propratni osećaj priče o onima koje porađaju na guzice (kao kada zgnječiš vašku ne anulirajući transparentnost gađenja, ili te zasvrbi glava zbog same pomisli na nju), i zato jer, što manje bi (ako je moguće, nikad) trebalo primati k srcu taj kolomaz za guženje i bolju penetraciju u glavurde podređene pastve. Ne mrzim ih, jer mržnjom bih samo sebi škodio, metabolički spravljenim toksinima, i jer niko nije vredan moje mržnje! A ljubavi? Nje imam čak i za najubogije gmazove i samoizabrane stradalnike, ma koliko to njima ne značilo, jer me zapravo za njih zabole kurac krasni...

U svakom slučaju, ipak se valja što češće distancirati i činiti, ili stvarati nešto što nema nikakve veze sa ispričanim, ili onim što se danas naziva politikom ili društvom, da bi „čovek“ sačuvao bar u sebi, i bar potencijal za stvaranje i shvatanje lepog i uzvišenog, sa ljubavlju kao glavnim stožerom onoga što nam je ostalo od života na raspolaganju...   

Igor Rajović