Rijaliti from Serbija

Ne postoji bolja slika naše stvarnosti od rijalitija širom naših medija, ali da nam je rijaliti stvarnog života najbolji, najgledaniji, najprofitabilniji, to je neosporno. Poenta je uživeti se u jednu od uloga, prepustiti se čarima mašte i duhovitosti, okrenuti svaku bedu i jad na improvizovanu, mudru, smešnu stranu i eto preživljavanja! Svi smo mi rijaliti! Jeeeeee!(Aplauz!)

Dragi gledaoci, dobrodošli! Hajde da pogledamo šta rade naši ukućani! Molim vas, tiho, jutro je, neki još spavaju, posle noćašnje žurke bluda i opijanja, zaslužili su da se odmore...

Žika Talija je budan. Sačekao je da se njegov drugi dom-kladionica otvori, ne bi li odmah navalio na dobitne kombinacije, jer ovoga puta MORAM da dobijem, pomisli sveže dopingovan jutarnjim, veselim, obećavajućim  tv programom. U kladionici njegovi saborci. Sve lica užasa i strepnje. Da li će, ipak, ovoga puta imati sreće? Naš junak je jednom dobio neki novac, možda, deseti deo plate, njegovoj sreći nije bilo kraja, a tada je i radio, i primao platu redovno, i išao na more čak. E, od tada, ništa! Zaista, tuga. Ni plate, otišla firma u k*rac, ni nešto privatno da se nabode, nema narod para, a decu je trebalo iškolovati... Gleda Mariju za pultom, da li da ide kod nje ili kod onog novog, možda mu se posreći taj mali? Pogledom se izvinjava Mariji, koja mu uputi osmeh. Divna devojka! Razumeće ga ona, oprostiće mu “izdaju“, nije ni njoj lako, ali ima platu, bakšiš svaki dan, a njegova ćerka, isto godište, završila je fakultet i ništa, bez mogućnosti da se zaposli, jbg, traže pare lopovi! Pitaću da li hoće ovde da radi, ko zna, diplomirani farmaceut u kladionici...

„Je li, Marijice, šta misliš, da li bi moja ćerka mogla da radi ovde, u kladionici?“

„Naravno, zašto da ne ? Morate samo gazdu da pitate, on odlučuje! Za jedno mesec dana se javite, trenutno je u Indoneziji, u potrazi za smislom života...“ reče podrugljivo.

„A, je l'?“ reče stegnuta srca Žika, „Mora da mu je teško! Neka, neka se odmori!“

Gledao je u odštampan listić i razmišljao o svom životu. Ta brojka, mogući dobitak, tako lepo izgleda, taman da vrati dugove i da se povrati...

Jeeeee! Poželimo Žiki sreću! (Aplauz!)

Evo, da vidimo šta radi naš drugi učesnik, Mica Penzionerka! Ona živi sama, udovica je, sahranila i muža i decu, ne daj Bože, ali eto, mora da živi. Mislim da je sramota reći kolika joj je penzija, a drugog izvora nema. Naša Mica je u jutarnjoj šetnji, opušteno... Samo ona zna tako uverljivo da glumi damu, sa šeširićem na glavi i torbom u kojoj su nagužvane novine i prazne kutije, kao pazarila je nešto... Na koju pijacu sada da ide? Na Zelenjak! Tamo nije često odlazila, a sada je gužva, divno, idealno! Provlačila se, uzdignute glave, između prepunih tezgi, šarenog voća i povrća, lepo naslagane robe i užurbanih kupaca sa po nekoliko kesa u svakoj ruci. Blago njima! Odveć gladna, žurila je da nešto “pazari“.

„Pošto su vam ove jabuke?“

„Stodvadeset dinara! Divne, nema lepših na pijaci! Koliko ćete?“ hvatajući se za kesu reče prodavačica.

„Videću!“ reče lukavo Mica, milujući ih pogledom, sačekavši da se prodavačica okrene, izvuče jednu zbog koje su druge jabuke počele da padaju na zemlju.

„Iju, ženo, pa odozgo ih uzimaj!“ ljutito će prodavačica, „jebem te nesposobnu!“

Obe su skupljale jabuke. Dok se Mica iskreno izvinjavala, uspela je da strpa dve u svoju torbu. Ostale je sa posebnom pažnjom ređala na tezgu ne bi li bila što uverljivija u svojoj finoći. Na to je prodavačica ljutito te iste jabuke ponovo ređala uz komentar „Džaba ga bilo!“

Nije džaba! Imaću danas čak dve jabuke, pomisli Mica! I kako se polako se udaljavala sa “mesta zločina“, razmišljala je kako će, ipak, izdržati do ručka u narodnoj kuhinji. Eto kako se, zapravo,  zdravo živi i vodi računa o zdravoj ishrani! Jeeee! Pozdravimo našu Micu jednim gromkim aplauzom! (Aplauz!) 

Nastaviće se...