Treba li seks školi ili škola treba seksu

Da li je deci, učenicima potrebno seksualno vaspitanje od zabavišta pa nadalje, aktuelno je pitanje. Kroz postojanje naše države, kroz nedostatak škola u njenom razvoju i bez priče o seksu, namnožismo se i dođosmo nekako i današnjih dana. Otprilike krajem 19. i početkom 20. veka rođeni su naši prababe i pradede, bili smo zemlja nepismenih ratara i pastira s retkim školama. Po ugledu na svoje roditelje, po senu i vajatima, oni izrodiše naše babe i dede. Nisu ni naši roditelji imali, a nismo mi, seksualno obrazovanje pa opet postojimo i decu donesmo na svet. Čini se da je do sad seks mogao bez škole ali i da je škola mogla bez seksa.

Potrebe se prirodno javljaju, one se ne nameću kao sto se nameće obrazovanje i vaspitanje. Zašto nametati nekome potrebu da je gladan ili da nije gladan ili da mu prija ili ne prija nečiji dodir?

Nije loše znati razlikovati šta su potrebe, šta je obrazovanje, a šta je vaspitanje.

Da se podsetimo nekih od osnova psihologije, tj. potreba, nagona ili motiva. Prvo, s rođenjem, javljaju se  fiziološke potrebe: naučiti dete da koristi nošu, zadovoljiti njegovu potrebu za hranom, vodom, snom, zaštitom od hladnoće, a kad dete dovoljno odraste onda mu se javlja i potreba za seksom. Posle slede i ostale potrebe za sigurnošću, ljubavlju, poštovanjem, samoaktualizacijom ali to sutzv. više potrebe i vezane su za socijalni aspekt ličnosti. Potrebe od rođenja, deca zadovoljavaju u krugu porodice. Deca znaju kad su gladna, kad im je hladno, kad ih nešto boli i tad reaguju kroz plač, galamu, pokrete, neuobičajenu mirnoću…  sve dok ne progovore i roditelji znaju da detetu nešto treba.

Obrazovanje se odnosi na sticanje znanja, a vaspitanje je u domenu socijalizacije, ponašanja među ljudima. Seks nije ni obrazovanje ni vaspitanje nego potreba (nagon).Potrebno je razvrstati i postaviti ova tri životna elementa na svoja mesta.

Škola je vaspitno obrazovna ustanova. Prosveta u predškolskom, osnovnom i srednjoškolskom školovanju je zakonski regulisana na principima, ciljevima i standardima obrazovanja i vaspitanja,a tu se  potrebe se ne pominju.  Znači, prosveta bi trebalo da u Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja da uvede i potrebe. A onda bi bilo logično da pored seksualnih potreba uvede i ostale fiziološke potrebe u svoj delokrug rada!

Ako poredimo seksualnu potrebu sa obrazovnim sadržajem, uviđamo da su mnogigodinama učili, kroz školovanje,srpski jezik pa ga opet ne znaju, da su učili matematiku pa ne znaju koliko im farbe treba da okreče kuću. Da mešaju reke i životinje... Znači da su izašli iz škole neobrazovani!Ako poredimo seksualnu potrebu sa vaspitnim delovanjem škole, nailazimo na mnoštvo nevaspitanih ljudi koji su završili školu. Znači da ih škola nije vaspitala! Ko sme da garantuje da će poučavanje o seksualnoj potrebi u školama naučiti đake šta je to pravilan seks?

Učenje o seksu nije inovativnost, unapređenje ili kvalitetna reforma školstva. Nepotrebno je svoditi nešto što je normalno i svojstveno ljudskoj vrsti na neprikladan nivo i to kroz filter prosvete. Čemu služe roditelji, prijateljski razgovori, šaputanja drugarica, filmovi, internet…. Treba li škola da preuzme ulogu u sferi seksualnosti građana?

Ono što je nedopustivo ili loše učinjeno deci, to rešavaju druge institucije. U tim institucijama treba napredovati kako bi sprečili seksualnu zloupotrebu dece ili ako se već desila takva situacija da učine sve, kroz svoje instrumente, da se više ne desi.

Seksualna potrebaje veoma lična i često emotivnai u nju se ne zalazi jer nije pristojno zavirivati u tuđe krevete. Većina ljudi ne govori o seksu jer je to nešto, samo njihovo jer nosi sobom razna lična osećanja pa i osećanje stidljivosti. Treba li sve da bude javno?!

A sa aspekta životinjskog sveta, ono što treba za opstanak vrste, životinje nauče u čoporu, jatu roju…  Tako da briga za povećanje nataliteta iinformisanost o seksu u Srbiji ne zavisi od uvođenja seksualnog obrazovanja u škole. Natalitet zavisi od politike države. A za informisanje o seksu, omladina će se već nekako snaći kad bude dovoljno socijalno, psihički imentalno zrela.

Deci treba ljubavi i igranja, a deci u Srbiji najpre treba hleba.