Trideset i dve godine Černobila

Dvadeset šesti april hiljadu devetsto osamdeset šeste godine. Da li vam taj datum nešto govori? Skupila sam par činjenica i anegdota koje se dijametralno razlikuju od onoga što ćete čuti na vestima, onoga što će reda radi preneti svetske novinske agencije.

Danas sam pitala kasirku u prodavnici, desetak godina mlađu, da li zna. Slegla je ramenima. Kad sam joj rekla da se tog dana desila Čornobiljska katastrofa, nije znala o čemu se radi. Dodala sam da smo, na neki način, od tad svi mrtvi, te da je ovo samo iluzija života. Pogledala me je čudno. Objasnila sam da su se silni hrabri ljudi žrtvovali kako bi iskopali tunel do podruma nuklearne elektrane Vladimir Ilič Lenjin i izvukli vodu, kako ne bi došlo do lančane reakcije. Zbog čega je ovo bitno? Takva reakcija bi izazvala pravu pravcijatu nuklearnu eksploziju, naspram „samo“ eksplozije pare koja se dogodila i po mnogim teorijama, najveći deo Evrope ne bi više bio podoban za život. 

Ljubov, naime, ima jedinstvenu priču koju nećete čuti ni od koga drugog – ona je jedini direktni svedok eksplozije reaktora 4 koji nije mrtav. Videla je sve sa svog balkona. Jedan od čuvara samog kompleksa je mogao da bude drugi živi svedok, ali je u tom trenutku imao posla sa pijancima koji su probali da love ribu u jezeru za hlađenje.

Koliko sledećeg dana, na Cveti, ceo Pripjat je evakuisan i postao je grad duhova – više se niko nikad nije vratio. Prelepi zabavni park koji je trebalo da se otvori na prvi maj je napušten – taj točak se nikad nije vrteo, ti automobilčići nikad nisu bilo boženi.

Najgore je prošla zimzelena šuma južno od same elektrane. Drveće je promenilo boju u crvenu i bilo je posečeno. Ovo je mesto kome niko ne sme da priđe, a ustanovljeno je da ptice koje redovno odlaze tamo, uglavnom laste i senice, imaju manje mozgove nego što je to uobičajeno.

Selo Kopači, odmah posle šume, moralo je da bude zakopano. Od njega je ostala samo trošna kućica u kojoj je bila osnovna škola, te znak sa koga se izbrisalo I. Ima smisla, zar ne? Zakopano, Kopači, ostao samo Kopač.

Sam gradić Čornobilj, ili kako mi pod uticajem ruskog jezika kažemo Černobil, prošao je nešto bolje. Ovo mesto, poznato po hasidičkoj dinastiji Tverski koja je emigrirala u SAD još početkom dvadesetog veka, još uvek je manje-više nastanjeno, uglavnom naučnicima. Stara sinagoga je danas neka vrsta hotela za sve koji se bave istraživanjima u Zoni, te za radoznale posetioce koji kombi-prevozom dolaze na vikend iz svih krajeva sveta. Da li biste išli da vidite posledice ljudske gluposti, igranja boga i sumanutih pokušaja da se emulira način na koji funkcionišu zvezde? Ja bih.

U krugu od trideset kilometara oko elektrane, površini koja obuhvata tri države – Ukrajinu, Rusiju i Belorusiju, ne živi gotovo niko, sem starih ljudi koji su se vratili, jer nisu imali gde da odu, njihov život nije imao smisla daleko od zavičaja. Ponekad se provuče pokoja skitnica, pokoji sumanuti crtač grafita, te dva krda przevalskih konja dovedenih iz Mongolije koji, nekim čudom, sasvim dobro podnose radijaciju. Takođe je podnose i radiotropske gljive koje žive u samom reaktoru i kontrolnoj sobi.

Veliki deo radioaktivnih supstanci završio je na dnu kijevskog vodnog rezervoara, veštačkog akumulacionog jezera na Dnjepru iz koga se glavni grad Ukrajine i dan danas snabdeva pijaćom vodom.

Ako bi brana popustila, postoji mogućnost da...

Ovo vas je uplašilo, zar ne? To nije sve. Ispod same nuklearke postoji rased i mogući su zemljotresi.

Tehnički, sa novim sarkofagom, ovim starim ili bez njih, topljenje jezgra kao mogućnost uvek postoji.

Ovo je najgora stvar koja je, uz Holokaust, ikad zadesila Evrope. Ovo je razlog zbog koga vladaju bolesti žlezda sa unutrašnjim lučenjem, kanceri i dijabetes. Naravno, ima tu i drugih faktora, ali ovo je varnica koja je pokrenula sve.

A Srbija? Ha. Nikad nismo objavili koliko smo ozračeni. Pored nas, u celoj Evropi to jedino nisu učinile Bosna i Hercegovina, Makedonija i Bugarska, a Francuzi tvrde da je oblak volšebno stao na njihovoj granici, zbog moćnog nuklearnog lobija u zemlji.

No, uvek možete da nastavite krivulje koje prestaju na granici sa Mađarskom i Rumunijom. Uplašićete se. Ja znam da jesam.

Černobiljska katastrofa je deo naših života, Damoklov mač koji nas nikad neće napustiti. Cezijum i stroncijum su na putu da se potpuno izgube, ali uranijum, plutonijum i americijum biće tu i posle stotinu hiljada godina. I sve je to lutrija – niko ne može sa sigurnošću da tvrdi gde su završile radioaktivne čestice.

Ako se setite, zapalite danas sveću za žrtve, ali i sve nas. Za žive. Trebaće nam.