Vrisak tišine

Možda sve sreće uistinu liče jedna na drugu (pa i one porodične), dok su nesreće uvek osobene tragedije (pa i one porodične), no činjenice govore da je broj žrtava porodičnog nasilja u stalnom porastu, nastalih iz  (ne)predvidivih okolnosti. Podaci za prethodnu, 2015-tu godinu, pokazuju da je nasilnim putem život izgubilo preko 30 žena, dok je od početka ove godine do ovog trenutka broj ubijenih od strane partnera već dosegao zabrinjavajući nivo. Poslednji događaj odigran pre nekoliko dana na području Vojvodine, u kome je osim ciljane žrtve stradalo još 4 osobe, kao i oni od par nedelja ranije gde su bračne partnerke takođe ubijene vatrenim oružjem, pokazao je da su strahoviti zločini postali neraskidivi deo naše svakodnevice. Kao da zločini gubitka posla, neadekvatne zdravstvene zaštite, degradiranog obrazovanja, opšte nebezbednosti, globalne pretnje, rastućeg siromaštva, uništene kulture, praznih obećanja, opore sadašnjosti sa sumnjivom budućnošću nije dovoljno. Da je sve to itekako dobar uvod ka urušavanju nekih individualnih, ličnih vrednosti, a povezivo  sa drugima u vidu porodičnih i ostalih odnosa koji počinju ozbiljno i bolno da trpe, situacija definitivno potvrđuje. U sistemu čiji su temelji decenijama unazad poprilično uzdrmani, realno čak potpuno urušeni, i sa veoma slabim šansama da dođe do neke skorije sanacije i poboljšanja,  teško je očekivati da se tek tako mogu izbeći hororistične priče nekih običnih ljudi, koji žive tu, pokraj nas. Nekadašnji miran, pomalo dosadan iako ne banalan način života većine, ušuškan u svakodnevicu ipak ne životarenja već pristojnog proživljavanja, zamenile su realne (nalik grubim, krvavim, filmskim) priče u kojima pojedinačni i grupni masakri, otmice, zlostavljanja, pretnje, nevine žrtve, krv, istrage, postaju redovni obroci kojima se postojano gozbe strahovi i upitnost smisla. Učaureni u sopstvenim manje - više sigurnim gnezdima, uspešno ili jedva spašenim od neželjenih ratova i sankcija, vizuelno pomalo otvrdli na potresne scene dalekih smrti i izbeglištava, branimo svoj lični mir sa tek usputnim bacanjem pogleda na bliži okoliš i ljude. No, nekada ta "usputnost” nije toliko površna. Zagledani više u ono što se dešava drugima, valjda zarad utehe ili ispunjenja vremena, iz puke zabave ili čiste radoznalosti, neretko postajemo redovni (p)osmatrači nekih, za lične pojmove čudnih životnih opredeljenja, dogodovština, izbora, okolnosti. Neke su uporno dosadne, druge nepristojno intrigantne, treće ilegalno pitke, neke stote ... bolno uočljive. I upravo te mučne, uhvaćene virenjima iza zavese ili prisluškivanjem zidova, ostaju sakrivene, a u stvari ogoljene razmenjenim šapatima, (ne)izrečenim iščuđavanjima, promuklim osudama, stabilne u nezamislivim oblicima postojanja. Za mnoge od njih zapravo znaju svi, a sve izgleda kao da uopšte ne postoje. Navodna odluka i vaspitanje da se ne zadire u tuđe živote, dok naprotiv upravo ti tuđi životi koliko god pojedinci misaono odbijali da jeste tako, postaju i deo ličnih (kao moralna obaveza u vidu brige za drugog), sve češće ostavljaju gomilu leševa iza sebe. "Nedušebriznici" koliko i oni drugi, koji stvari primećuju ali ostavljaju nadležnima da to reše, tako ostaju samo nemi i gluvi posmatrači.  Na drugoj strani, institucije koje bi trebale da preduprede problem, čekaju konkretnu prijavu (ponekad sam zakon nalaže i u tome ih podržava), ne trudeći se da išta od ičega same uoče, odreaguju na vreme, proslede dalje. Oni pod imenom "dalje" čekaju dok ne pripuca ili se potegne nož, kredom iscrtavajući ne samo krug oko pale žrtve, već i sopstvenu nemoć, indolentnost, postajući aktivni dželat sistema i pojedinca. Za osudu i presudu bitan je dokaz. On upravo dolazi sa lešom. Uglavnom je u pitanju ženska osoba srednjih godina, srednjeg ili nižeg obrazovanja, veoma često nezaposlena, majka dece čiji je otac upravo njen krvnik, povučene i trpeljive naravi, okovana bračnom ili neozakonjenom vezom. Može pak biti i samostalna, obrazovana, ali telesno, emotivno nejaka i slaba. On je uglavnom alkoholičar, prek, zaposlen ili na socijali. Može pak biti i veoma ugledan, neko o kome "niko nikada nije mogao reći ružnu reč, dobar otac i pristojan muž" kome je došla žuta minuta ili pak pala ljubomora na pamet. Najjednostavnije rečeno - razmahano ludilo kome je dozvoljeno da bude na slobodi. Nakon mnogih takvih ostaje samo muk, jeza, neverica i uglavnom čuđenje kako je sve moglo biti drugačije da se nije ćutalo nad stvarima koje su "urlale" u svojoj očiglednosti. Tada je prekasno. Zato je puko posmatranje zla saučesništvo. Ćutanje nad sopstvenim zlostavljanjem je čisto (samo)ubistvo. 

Ivana Milojković