ZA i OD ideala

“Živimo u svetu u kojem više ne može da se živi od ideala.”-parola je mnogih razočaranih, koja se prenosi širom sveta. Za sve je navodno kriv kapitalizam i sve je od njega počelo. Kao prvo „živeti od ideala“ znači prvenstveno da taj ideal doprinosi kvalitetu života pojedinca. Da li je tako bilo u istoriji? Pa, i ne baš, neki su umirali od gladi ili u ratovima. Neki su i poludeli. Je li i to bilo posledica života od ideala? I šta zapravo znači da baš danas ne može da se živi od istih? Kao da se ranije baš lepo živelo ako posmatramo stvari kroz prizmu „od“? U današnjem svetu čovek koji je okarakterisan kao takav dobija taj epitet zato što nema pravi posao ili ga uopšte ne traži naivno misleći da će neko ipak imati sluha za njegove ideje (ideale) i pljunuti koju kinticu za to. Onda razočarani kreću u paljbu protiv kapitalizma, a ne shvataju da su upravo oni stvorili to. Razlika je u tome što će zatupljeni rob pristati da radi za siću u hipermarketu ili kao noćni čuvar po sistemu daj šta daš, a idealisti su probirljivi i nadaju se da će dobiti izdašne sume novca za svoj neplaćeni idealizam, kao da na istom imaju pet doktorata!

Šta je zapravo istorijski tačno? Krenimo od osnovne logike tako što ćemo „od“ da zamenimo „za“. To je bolji izraz i istorijski tačan. Svaki čovek od ideala je živeo za ideale, međutim nije dobro prošao iz dva razloga: zanemario je sebe za ideal (nije se na vreme materijalno obezbedio, ili mu je bilo ispod nivoa da radi bilokakve poslove da bi se izdržavao što ga je na kraju dovelo do bede, ludila, poroka, bolesti i sl., nije održavao odgovarajuću mentalnu higijenu koja bi mu pomogla u svakodnevnom funkcionisanju, kao i pri donošenju važnih odluka) ili je pokušavao da živi od ideala (što ga je dovelo do istih posledica iz prethodne zagrade). Oni koji su poginuli za ideal su posebna priča. Ima među njima ludaka, ali ima i sposobnih vojskovođa koji su komotno mogli da izbegnu da se bore na frontu, a ipak su zašli među svoje vojnike. Imamo pilote koji su poleteli za vreme NATO bombardovanja znajući da neće preživeti. Slava im!

Nije ideal upropastio ljude, već pogrešan pristup koji je postepeno stvarao nova psihička oboljenja, komplekse i niske strasti. Iz čiste frustracije nezadovoljenih aspiracija, udruženo sa frustracijama običnog sveta čije novčane aspiracije nisu bile zadovoljene, pojavio se kapitalistički um koji ih je zaveo. Tako se širenjem kapitalizma isprao mozak svima i sada svi razmišljaju kapitalistički.

Ulaskom u globalizacionu eru sada su ljudi prezasićeni informacijama, tako da mozak doživljava konstantno punjenje i pražnjenje informacijama do iznemoglosti bez potpune obrade istih. U zavisnosti od sadržaja to može uticati i na emocije. Današnji idealisti više ne ginu u ratovima, ne seku sebi uši da bi potom slikali selfi, ne gladuju, nemaju poroke, ali jesu poludeli i zavisni su od računara i društvenih mreža. Po raznoraznim grupama su dežurne baba savete, raspravljaju se, aktivno komuniciraju sa po sto ljudi dnevno, večiti studenti, mada i ne moraju biti, dok ih roditelji ili supružnici izdržavaju. Moglo bi se u tim slučajevima reći da ti ljudi beže u svoje ideale kako se ne bi suočavali sa svojim frustracijama i kompleksima vezano za nivo obrazovanja, finansijsku moć i privređivanje koje je ravno nuli, kao i druge vidove neostvarenosti u životu.

Pritom, ne govorim o tome kako bi trebalo da se pretvorimo u kapitaliste i da radimo isključivo radi novca, ali ne vidim nikakvu činjenicu koja bi išla u prilog tome da ne radimo nikakav posao i da nas drugi izdržavaju jer smatram da se život sastoji iz obezbeđivanja egzistencije, mentalne higijene i bar jednog ideala i da sva tri elementa moraju biti u skladu, kako bi osoba ostala pre svega psihički zdrava i srećna, a potom i sve ostalo što je dobro.

Radmila Stolić