Zatiranje nacionalne umne klase

Nama, koji smo se ispilili i decenijama uživali pijučući u brozotama takozvanog besklasnog društva, ne pada baš lako ovaj kapitalizam u koji su nas gurnuli kao očerupane kokoši u kipuću vodu. Kao da je nekome bio cilj da nas naivne, nepripremljene i naviknute da neko sve vreme brine o nama, kao o štićenicima sa posebnim potrebama, na brzinu obari, ošuri, izdinsta i posluži na tacni moćnim korporacijama kao pasivnu radnu snagu lišenu bilo kakve moždane aktivnosti.

U stvari, ni taj naš komunizam, socijalizam ili Eldorado pod titoističkim ideolozima, kako ga mnogi danas doživljavaju, nije bio baš u pravom smislu besklasno društvo. Bila je, i još je uvek tu, jedna klasa partijskih aktivista kojima je pripadalo sve, i svi ostali kojima je pripadalo sve ostalo. Ali gledano iz današnje žablje perspektive u kojoj ama baš sve toliko ne valja da je to ogavno, pomenuto razdoblje samoetiketiranih levičara dođe nam kao nedostižni san. Da se to videti i na samozdovoljnom licu druga Vulina koji istrajava i u novim okolnostima kao ošišana i podmlađena reinkarnacija druga Starog, za kojeg se ni dan danas ne zna ko je u stvari bio i odakle se dovukao baš ovde. Ne uliva pomenuti Vulin baš neko naročito poverenje opelješenih drugova i novoformirane gospode, daleko od toga, ali istrajava u svom levičarenju i na tome bi mu trebalo čestitati, iako je očigledno da je ovde levica odavno otišla, znamo već gde, kao i sve drugo, treće…

I dok nas aktuelni prvi čovek svenarodne vlasti svakodnevno ubeđuje kako nam dobro ide to šljapkanje po neoliberalnom kapitalizmu, za koji ovde većina i ne zna šta zapravo znači i kako se manifestuje, ne računajući bedu sa kojom se svi nose kao sa čirom na guzici, u svetu se već ozbiljno razmišlja o totalnom krahu jednog takvog društvenog koncepta koji se pokazao kao potpuni promašaj. Čak bi se moglo reći i kao stanje koje je i maloumne, nezainteresovane učesnike i posmatrače dovelo u stanje agresivne rezignacije na pedalj od pobune. Sažeto rečeno, efekat svega toga je potpuno uništenje srednje klase, enormno bogaćenje jednog broja predstavnika korporativnog kapitala i stvaranje vojske gologuzih, obespravljenih, gladnih i potpuno sjebanih građana (i seljaka) koji bi se mogli svrstati u kategoriju ostali, mada i od kategorije zaostali nisu daleko.

Najnovije prognoze govore da se situacija samo pogoršava, sa posledicama koje nije teško predvideti. Tim lakše što je očigledno da će posla biti sve manje i manje, a gladnih i nezaposlenih sve više i više. U skladu sa tim, već se u nekim državama razmišlja, a i radi na tome, da se uvede kategorija zagarantovane plate za sve državljane. Prema tome, moderna država bi imala obavezu da svakom svom podaniku mesečno isplaćuje određeni iznos, čime bi se donekle rešio problem najosnovnijih prava na život. Tako je to u svetu. Što se nas tiče, mi smo daleko od tog epohalnog zahvata, prepušteni i dalje nesuvislim trabunjanjima svenarodnog miljenika koji je sebi dao zadatak da diže moral posustalom plebsu, terajući ga da izdrži do neke tačke kada će, valjda samo od sebe ili uz pomoć samog Gospoda Boga, sve krenuti nabolje.

Nažalost, osim šupljih monologa za zadovoljavanje botova i neukih tranzicionih gubitnika, očigledno je da to tako ne ide i da ova država nezaustavljivo tone sve dublje u glib svega onoga što smrtonosno razjeda sve slične tvorevine sazdane na obmani, korupciji, nepotizmu, parazitizmu i ostalim boleštinama okupiranih zajednica.

Ono što samo retki mogu i hoće da shvate jeste da se čitava tehnologija ove i ovakve vlasti oličene u jednom čoveku, uz pomoć i instrukcije svojih nadređenih, svodi samo na jedno, a to jedno je opstanak na vlasti po svaku cenu. Preterana obećanja koja niko normalan ne bi čak ni u šali izgovorio najobičnijem volu, iz poštovanja prema samome sebi, ovde su se pokazala kao delotvoran infuzioni rastvor koji krepi, ublažava muku i podstiče da se istraje, bar one čiji kvocijent inteligencije i nije baš na zavidnom nivuo. Ali to je masa, to je biračko telo od kojeg zavisi državni mozak. Sve to podseća na situaciju kad se neizlečivo oboleli bodri da istraje. I onaj koji ga bodri, a i on sam, znaju da je sve to najobičnije sranje, ali lepo zvuči i pomaže da se preživi, makar još jedan dan. A kako se dani nižu i repertoar lupetanja se proširuje, nadograđuje i hiperboliše do te mere da to prestaje da bude lekovito kao gatarin trans i postaje opasno, kako za onoga ko izgovara, tako i za primaoce. Jer koliko god iza takvog eksperimenta stajala nečasna namera, koja se donekle i može pravdati uverenjem da budalama pomaže budalaština koja ih nije slomila, ona, kao i svaki balon, u jednom trenutku mora da pukne. A onda nam preostaje da se suočimo sa ogoljenim činjenicama surovog života koje više nijedna reč i ničija lažljiva jezičina neće moći da ulepša i zatrpa gomilama halucinantnih očekivanja.

Dok se to ne dogodi, pristajaćemo na iluziju da nam je onako kako nam nije, da neko drugi bolje vidi ono što mi uopšte ne vidimo, da smo samo mi luzeri i nesposobnjakovići u srećnom društvu u kojem se većina botova, lišena obraza i identiteta, morala i ljudskosti, snašla i živi na visokoj nozi u svim lepotama i blagodetima koje im je ova vlast omogućila. Čitav narod, voljno i nevoljno, sveo se na učesnike kabaretske predstave jednog šoumena diletanta sa tragikomičnom fizionomijom, čak i kada je bez urođene mu patetične i osione maske. Eto, to je naša stvarnost, to je taj užas demokratije u kojoj bolesnici svojim glasovima ili svojim mnoštvom odlučuju o tome kuda ćemo i kako svi, čak i oni koji su još uvek zdravi, bar mentalno.

Ali je paradoksalno to da, dok čekamo kraj predstave i poslednji song, dok čekamo buđenje i osvešćenje zabludelih i obmanutih, armija gladnih se uvećava, a strepnja se svakodnevo useljava u rasušene duše hiljada i hiljada naoko stabilnih primeraka. A što je njih više, to je manja verovatnoća da se išta može promeniti racionalnim sagledavanjem situacije ili ukazivanjem na obmanu koja je na delu. Naprotiv, sve je više pacijenata koji se u magnovenju grčevito hvataju za tu usranu slamku koju im dobacuje okrutni vlastoljubivi Minhauzen i te kako svestan u kakav se poduhvat upustio. Ili će biti da više nije ni svestan, da je i sam počeo da veruje u sopstvena bulažnjenja.

Ali, ako je tako, to je onda za neke druge stručnjake, dok ne bude suviše kasno. Mada za nas, koji smo preživeli Milosrdnog anđela, nema tog Sotone koji može da nas uplaši, bez obzira šta radio i govorio, nema te propasti pred kojom ćemo da stanemo i da se zamislimo. Prosto rečeno, nije nam više ni bitno šta ko govori i radi, bitno je da smo živi, ako je ovo život. A sudeći po svemu – za mnoge jeste, makar se sveo na sendvič, bedž i zastavicu i to samo tokom izbora, a njih će bar biti dok jednog dana ne shvatimo da veliki brat nije samo tamo, iza ekrana. Ali tada već srednje klase neće ni biti, biće samo on, njegovi satrapi i ostali koje i bukvalno boli dupe za sve ili bolje rečeno ni za šta, jer ničega neće ni biti, ako ičega koliko-toliko normalnog i vrednog ovde i sada uopšte ima.

Ivan Rajović