Iseljenici

Francuska Skupština je formirala Komisiju koja će da prouči ovaj problem. Činjenice su alarmantne. Tendencija iseljenja se povećava. Levica i desnica ukrštaju koplja po tom pitanju. Dok prva u iseljenju vidi  približavanje tokovima mondijalizacije, druga vidi poraz politike aktuelne vlasti koja „žive snage“ države tera u iseljenje usred nesposobnosti rešenja ekonomskih pitanja. Izveštaj nije zadovoljio ni jednu starnu, pa ni treću, same iseljenike, tako da će kontra-izveštaj biti dodat na skupštinsko razmatranje.

Uzgred, Srbija kao zemlja iseljeništva, i ako je verovati zvaničnicima jedna šestina budžeta se puni doznakama iz inostranstva, mogla bi da, ako već kopira mere koje se sprovode u EU, da kopira i po neku pozitivnu i da tim ljudima ponudi i neko mesto u Skupštini, na van-partijskim listama. Imaju ga „manjine“, a nemaju ga Srbi koji pune budžet!

Koplja se dakle ukrštaju po pitanju da li su građani Francuske prinuđeni na iseljenje iz dobrih ili loših razloga. Loši razlozi su izbegavanje plaćanja poreza u svojoj državi, a dobri nemogućnost poslovnog uspeha u Francuskoj usled anti-radnog mentaliteta , apsurdnog poreskog pritiska, velike nezaposlenosti , nepostojanja evolutivne perspektive, sve većeg državnog zaduženja koje će opteretiti buduće generacije (moram da se zapitam govore li francuski poslanici o situaciji u Francuskoj ili u Srbiji?). Ali oni nemaju Premijera na određeno vreme kao Srbija, niti informativni „one man talk show“ kao što je Teška Reč, pa da im čovek sve lepo objasni, uz neke lutke koje sede pored i klimaju glavom.

Činjenica je da se danas Francuziiseljavaju ne znajući da li napuštaju  zemlju trajno ili na određeno vreme. Između 1.7 i 2.5 miliona Francuza žive u inostranstvu. Broj se u poslednjih deset godina redovno povećava za 2 do 4% godišnje. I proces se ubrzava od 2011-2012. (dolazak levice na vlast). Oko 80% iseljenika su mladi sa diplomama, a veliki je broj i penzionera koji se plaše za svoje ušteđevine ili sa penzijom ne mogu da opstanu u svojoj zemlji već se iseljavaju u zemlje regiona, najčešće u Portugaliju i Španiju. Posle Velike Britanije i Švajcarske, druge dve najzanimljivije destinacije francuskih iseljenika su Australija gde se broj francuskih iseljenika poslednjih godina  povećao za 8%  i Kanada, gde se taj broj povećao za 5,9%, po nezvaničnom popisu Direkcije Francuza iz Inostranstva.

Ipak se sve socijalno-profesionalne kategorije iseljavaju, a zabrinjavajuće je za Francuze da 40% iseljenika tvrdi da ne želi nikada da se vrate u Francusku. „Poreski iseljenici“ od 2010-2011, čine 20% od broja poreskih obveznika za „Porez na Veliko Bogatstvo“ koji su napustili zemlju od dolaska levice na vlast, a od toga se udvostručio broj onih čiji porodični godišnji prihod prelazi sumu od 300.000€.

Svaki drugi iseljenik je preduzetnik,  jer na primer u Švajcarskoj ( Ženeva) provode  tri puta manje vremena u birokratskim podštapalicama pri registrovanju preduzeća. U isto vreme, Francuska je iz godine u godine sve manje poslovno atraktivna i dok  je 2008. bila druga evropska zemlja po broju registracija stranih preduzeća, 2014 se nalazi na petom mestu.

Postoji i veliki problem sa prosleđivanjem nasledstva. Nasledstvo je toliko opterećeno porezima da roditelji šalju decu da prijave prebivalište u inostranstvu, u zemljama sa malim poreskim obavezama i da im tamo prenesu isto. A radi se o ciframa od nekoliko stotina hiljada evra (životna ušteđevina) do nekoliko desetina miliona evra. Porez na nasleđe je  od 20% do 45%. Jedan od najpoznatijih francuskih „poreskih prebega“ je glumac Žerar Depardje koji je odbio da plaća porez „nesposobnoj“ francuskoj vladi i prijavio prebivalište, a i uzeo državljanstvo Rusije.

Ostaje otvoreno pitanje kako da se zaustavi „krvarenje“, kako su Francuzi krstili sve alarmantnije iseljenje jednog dela svojih sugrađana? Uz atraktivnu i stabilnu poresku politiku, birokratsko rešenje glasi:  razviti „" smisao za izvrsnost više nego za samozadovoljstvo i za osrednjost, prepoznavanje i priznavanje zaslugaviše nego zatvaranje u socijalnu asistenciju , borba za slobodu  više nego za norme i ograničenja . "

Znajući da se i levica i desnica žale na nedostatak preciznih brojki  oko broja iseljenika, francuska birokratija sesložila da se ustanovi još jedna nezavisna struktura  koja bi se bavila tim pitanjem.A Francuska važi za normalnu zemlju. 

Dragan Pajović