Nacionalne manjine

Zalažem se da se evropejski zakon o nacionalnim manjinama uvede u Srbiji. I to ne bilo koji, već  francuski, jer Francuska je postojbina prava čoveka.

A šta taj zakon kaže znajući da u Francuskoj žive i Kelti i Gali, Franci, Germani, Baskijci, Oksitanci, Akvitanci, Korzikanci i još, da ne nabrajam? A ima ne-evropejskih naroda u velikom broju. Cigana, Arapa, Jevreja (koristim terminologiju koja je važeća u Francuskoj) i na desetine drugih naroda poreklom iz podsaharske Afrike, iz bivših kolonija. I njihova brojčanost nije zanemarljiva.

Bosanski lonac, rekli bi na Balkanu, ili melting-pot sa druge strane velike bare. U svakom slučaju skup naroda sa sasvim različitim korenima, verskim shvatanjima, svih rasa i boja.

Pa, kako su onda Francuzi kao civilizovan svet, pobornici i utemeljivači ljudskih prava rešili ovu kvadraturu kruga?

Prosto. U Francuskoj nema nacionalnih manjina. Svi su građani jednaki pred zakonom, bez obzira na poreklo, rasu ili veru. Ne postoji podvojenost između državljanstva i narodne, ili nacionalne pripadnosti. Rođenjem ste Francuz. Francuz možete  i „postati“. Naturalizovan. Francuska priznaje i dvojna državljanstva.

A što se tiče nacionalnih manjina, nije da baš nigde nema ni reči. „Pojam nacionalna manjina“  se pominje i koristi u nekim dokumentima Saveta Evrope, kao i u konvenciji o pravima čoveka. Međutim, zaključuju Francuzi, svaka država ima pravo da tekstove tumači na svoj način.

Tumačenja se nalaze u rezoluciji 1201 prihvaćenoj i potpisanoj 1. Februara 1993. od strane Skupštine Saveta Evrope koja zahteva od zemalja članica da prihvate dodatni protokol na evropsku konvenciju o pravima čoveka, protokol o nacionalnim manjinama. Pojam nacionalna manjina definiše grupu osoba u jednoj državi koja:

• Boravi na teritoriji te države i njeni su građani,
• Održava sa tom državom duge i čvrste istorijske odnose,
• Predstavlja specifične etničke, kulturne, verske ili jezičke osobine,
• Je dovoljno brojna da bude reprezentatitivna, iako predstavlja manjinsko stanovništvo u jednoj državi ili u regionu jedne države,
• Koja poseduje volju da sačuva koheziju jedne zajednice u cilju odbrane identiteta, kulture, tradicije, vere i jezika.

Francuska,održava posebne odnose sa  jezičkim, kulturnim, i verskim manjinama, jer to zahteva univerzalni republikanizam, jednakost pred zakonom. Sve ostalo spada po francuskom Ustavu u sferu privatnog života. Primat se daje državi i republikanskom društvenom sistemu, a prihvatanje bilo kakvih manjinskih prava vodi pravo u „komunitarizam“, to jest podelu društva na razne grupacije po gore pomenutim principima i samim tim dovodi državu u opasnost, zaključuju francuski ustavobranioci.

A svi ostali građani koji nisu državljani zemlje u kojoj žive su prosto stranci. Poseduju sva građanska prava kao i državljani, izuzev da glasaju na izborima i da budu birani. Politikom mogu da se bave u svojoj državi. Samim tim, postojanje političkih stranaka zasnovanih na etničkoj ili verskoj osnovi je neprihvatljivo i zakonski nemoguće. To može samo trenutno u Srbiji, da Albanci, Mađari ili takozvani Bošnjaci imaju svoje političke organizacije. To je suprotno svim evropejskim principima. I taj princip je vrlo jasan i omogućava izbegavanje stvaranja stranih političkih grupacija na državnoj teritoriji.

Nacionalne manjine, pak nalazimo u velikom broju u zemljama istočne Evrope i bivšeg sovjetskog bloka. Utemeljenje komunizma kao društvenog sistema je zahtevalo prihvatanje novih vrednosti. Tako su se sloboda, jednakost i bratstvo našli suprotstavljeni bratstvu i jedinstvu.

Gubitnici su ispali sloboda i jednakost, a nacionalne manjine su popunile prostor nacija utemeljivača koje su morale da plate danak svoje takozvane hegemonije, po komunističkom učenju i shvatanju. U toj su priči najgore prošli Srbi.

Osakativši nas za slobodu i jednakost, komunizam nam je u nasleđe ostavio i to kukavičje jaje, zvano nacionalne manjine. Težište je sa čoveka prebačeno na grupu, grupaciju, zajednicu, naciju ili narod. Izmišljenu usput, po potrebi. A prebacivanjem težišta sa pojedinca na grupu, manipulacija masom, proleterijatom je dostigla sumum zamenom teza o tobožnjoj krivici. U zaključku, oslibodilački i državotvorni narod, Srbi pod optužbom za hegemoniju ostaje uskraćen za ogromne delove svojih teritorija koje se na poklon, kao kod pagana na žrtvu nude novonastalim nacionalnim manjinama.

Danas, kada se ponovo postavlja pitanje sadržine i suštine Ustava Republike Srbije, vreme je da se isti očisti od ostataka komunističkih izmišljotina i primeri potrebama savremenog društva. Vreme je za presek. Za novi početak. Vreme je da se budućnost ogleda u principima jednakosti i pravednosti.

Ako opet dozvolimo da nam drugi kroje Ustav (sada Nemačka i EU) ostavićemo budućim generacijama još jedno nerešeno pitanje. Mi na to nemamo prava, a nerođeni to nisu zaslužili.

Zašto to radimo? Zašto imamo potrebu da budemo veći katolici od Pape, veći komunisti od Marksa, veći evropejci od Merkelove?

A Srbija je jedna, nedeljiva i demokratska država Srba.

Dragan Pajović