Svrstavanje

U parove razbroj se! Prvi, drugi, prvi, drugi... Šarli, nisam Šarli, Šarli, nisam Šarli.

Nedoslednost pojava i likova, proizvoljnost izjava i solidarnost stavova pred kamerama. Pogubno jedinstvo u raslojenom društvu koje se odriče sebe, kao lisica uhvaćena u metalne kandže zamke i pregriza sebi nogu.

Video sam to pregrizanje nogu i ruku, sakaćenje nacionalnog identiteta u ime revolucionarnih krilatica iz doba prvih modernih progona i pogroma. Francuska proklizava u buduće sukobe, nesvesna koliko njena slabost obitava upravo u snazi i moći uličnih podvižnika.

Da me svakodnevnica ne opovrgava satirično-okrutnom realnošću, štipao bih se za obraz u cilju osvešćenja. Vidi ih na čelu, od grdnog oca i još grđe majke. Sjajna meta za nestale u čije ime marširaju i čija se sloboda vinula do bezobrazluka. Verovatno bi im docrtali uniforme i podignute ruke. Večernji ambijent i baklje. Višestolećnu građevinu u pozadini i muk miliona. Ambijent za novo hiljadugodišnje carstvo.

A u ime nastradalih i na Vol Stritu rastu akcije. Sve je povod traženju  izgubljenog raja. Pa i smeh prisutnih iz redakcije dok se predsednik sa njima pozdravlja, a pariški golub ga „overava“ po ramenu. Satira? Karikatura? Stvarnost nedeljnog podneva na trgu Republike u Parizu.

Nadasve je opšta prosvećenost najjače oružje u odbrani nacionalnih interesa, civilizacijskih dostignuća i ljudskih vrednosti zasnovanih na uzajamnom poštovanju. A tu smo mi Srbi tanki. Srpska armija prosvećenih je malobrojna i indoktrinirana. Neobučena za moderno ratovanje i bez efikasnog komandnog kadra. Armija individualaca sposobnih za akcije terorističko-diverzantskog tipa sa ograničenim dejstvom.

Iz tog razloga je neophodno, po svaku cenu, preusmeriti sva sredstva na obučavanje komandnog kadra i usavršavanje borbene gotovosti armije prosvećenih. Ipak i najobučenija i najspremnija armija prosvećenih bez doktrine, bez sadržaja, bez cilja više će ličiti na razularenu meksičku vojsku nego li na organizovanu i strukturisanu celinu sa jasnim ciljevima i zadacima.

Ima li rešenja za srpsku zavrzlamu izuzev svrtavanja u red prosvećenih?

Srpska politička scena u poslednjih sedam decenija obiluje preusmerivačima. Nipodaštavanje vrednosti na kojima se odbranila otadžbina, na kojima se stekao ugled i poverenje, na kojima se izgradilo građansko društvo dovelo je do opšteg naginjanja i srozavanja. Mi nismo pre par decenija bolje živeli, bolje se živelo svuda, a mi smo samo bili deo sveta i svetskih procesa.

Međutim, u jednom trenutku smo se odvojili od opštih procesa, što kao rezultat delovanja spoljnih sila i uticaja, što kao posledica srpske nepripremljenosti za promene. Učaurili smo se i ostavljeni smo po strani. Nalik ranjenima i bolesnima kroz albansku golgotu. Da umremo, da nas dokrajče divlji Arnauti u vrletima Prokletija ili da se pridignemo i nađemo snage da hodamo i stignemo do cilja.

Zato je jasno da srpsko svrstavanje ne sme da liči na solidarnost zainteresovanih i interesno umreženih na planetarnom nivou. Njihov cilj nije naš cilj. Svi su oni samo naličja jedne te iste medalje. Medalje beščasti i sramote. Ona se dobija za obmanu i manipulaciju.

Šta nam ostaje znajući da je srednja klasa nepostojeća, da sela izumiru, a da odlazećih talenata, na svu sreću ima? Usredsredimo se na postojeće. Od pomoći sa strane ne treba ništa očekivati. Na nama je da prokrčimo put kroz ovaj sm(v)et i da proklamujemo svoje vrednosti, koje se na vrhovima usana već izgovaraju u svim krajevima sveta: pravdoljubivost, preraspodela, identitet.

Da li smo ako se ne svrstamo u postojeće strukture automatski nesvrstani ili smo samo svoji? Različiti, neuklopljivi i neukrotivi. Prvo nam je da se definišemo u toj potrazi za identitetom vertikalnom osom. Od države do ljudskog bića i obrnuto. Ko smo, a onda i kojim putem?

Svrstavanje pak ima svoje prednosti koliko i vazalstvo. A to je pitanje duha. Opšta raspomamljenost za zajedništvom u nesrećama oblikuje monopolističke stavove moćnih i bogatih. U srpskom poroznom društvu teško je doći do jedinstva interesa. I tu se postavlja pitanje da li možemo sebi da dozvolimo luksuz demokratije, jer ona to i jeste? Sigurno ne onakve kakva nam se nudi i nameće spolja. Ona je nastala u hegemonističkim društvima sa kolonijalnom i robovlasničkom tradicijom. Srpska demokratija treba da se osloni na uzore iz sopstvene prošlosti, proverene i prihvatljive.

Tih uzora je bilo i dok smo ih se držali nismo zaostajali. Ovo drugo poluvreme utakmice u kojoj se ne sakupljaju bodovi, utakmice koja se dobija ili gubi, moramo da odigramo srcem, umećem i znanjem.

A na taj način, mi činimo uslugu i drugima. Jer, bogatstvo je u različitosti na principima uzajamnog poštovanja, jedinstvo u brizi i solidarnosti za sve i svakog pojedinačno.

Dragan Pajović