Foto: 
autor nepoznat

Imperija

Na sajtu „Peščanika“ bila je, a valjda je i sada, istaknuta sekcija, da kažem tako, drugorusijanaca koji su slični drugosrbijancima. I tako...čitam davno jedan njihov pamfletić, gde nevoljno priznaju vlasti Putina neke uspehe, a ta godina je bila nešto berićetnija nego prethodna i ova, pa kako ne bi priznali... I u tom nevoljnom priznanju rekoše nešto u stilu – ajde da priznamo izvesne uspehe u susednim zemljama, mada je to poprilično šibicarski za zemlju koja je ranije stavila ZEMALjSKU KUGLU NA SVOJ GRB (vikanje moje). Čitam je to i kažem – VAU!

Reč je o grbu Sovjetskog Saveza. Simbolika je više nego jasna, mada ima slojeva koji zadiru daleko od dijalektičkog materijalizma (univerzalnog metoda koji su neki, ironično ili čak ozbiljno, nazivali dijamant). Planeta zemlja se kupa u zracima Sunca, koje je prikazano ispod (zamislimo ga kako izlazi, mada striktno to ne bilo logično), iznad je crvena petokraka zvezda, a okolo klasje (pšenica) koje ima jaku simboliku od vremena Rima (setimo se filma Gladijator). Na klasju su poruke na šest, jedanaest ili šesnaest jezika Sovjetskog Saveza (broj je rastao godinama) sa istom porukom – Proleteri svih zemalja ujedinite se. Dakle, imamo globalnu poruku. Sama Zemljina kugla je opravdana položajem SSSR (Rusije, Evroazije) koja pokriva veći deo kugle iz perspektive iz koje je mi vidimo – istočna hemisfera, Sever. Dakle, imperijalna poruka je opravdana na dva načina – imperijalna (globalna) ideja i, samom svojom veličinom, imperijalna (globalna) država.

Nije ovo „ništa novo“. Zapravo je Rusija na taj način, kao Treća Internacionala, opravdala svoj naziv koji su joj dali patrijarsi još dok se od Moskovije izdizalo carstvo – Treći Rim. Setimo se boginje Rome koja drži u ruci Zemljinu kuglu (na stranu to kako su u antici znali da je Zemlja kugla, a u „duhovnim usponima“ Srednjeg veka neki baš i nisu...). Sovjetska tehnologija je takođe prva na svetu stigla do položaja sa kojeg čovek može stvarno videti, a ne samo razumevati Zemlju kao kuglu.

Ne samo to, i ne samo ideologija, nego i geopolitika je opravdala naziv Imperije. Možda prvi put „za stvarno“, iako su Romanovi rado isticali pojam Imperije. No, od 1945. imamo po prvi put tamo (od Mongola!) zemlju koja nije na periferiji i ne zadovoljava se samo participiranjem u evropskim sukobima i nepotpunim osvajanjem Azije. Takođe imamo razvoj svog modela, makar je on u „izvornom“ obliku takođe uvezen sa Zapada. O tome koliko je evro-azijski spoj nemačko-jevrejskog intelekta i ruskog genija i stihije možda drugom prilikom (i to bi bilo veoma zanimljivo razmatranje, misli se na praktičnu primenu marksizma u slovenskim zemljama).

A kako stoje stvari sa Drugim Rimom? I mi imamo krst sa četiri ocila koje neki (ne znajući?) vide kao „četiri S“. Međutim, osim što ocila predstavljaju nebeski plamen, ona su za Vizantince (Grke, Romeje) takođe imala slovno značenje. Oni su ih videli kao četiri vita (latinska verzija: beta), a čitali nešto kao VASILEVS VASILEUS VASILEI... Možemo to izreći i na srpskom, a da se držimo slova V – Vladar Vladara Vaseljenom Vlada. Dakle, ne može biti jasnije. Dodajmo još da je krst (naravno, još mnogo pre hrišćanstva) poznati solarni simbol. Tako smo upotpunili liniju koja spaja Prvi, Drugi i Treći Rim.

Za kraj, priznaću da u gornjem tekstu ima dosta ideja Aleksandra Dugina. No, potpisnik ovih redova ne deli sve njegove ideje. Moramo biti svesni da je pojam Imperije barem ambivalentan. Imperija je ono što Špengler naziva civilizacija – zrela, najrazvijena, takođe i terminalna faza kulture. Kao takva, ona je podložna dekadenciji. Naravno, važi to za svaku organizaciju (od grčkog organon), koja je jedno dok se razvija a drugo na vrhuncu moći. S vrha brda možeš gledati samo u dva smera – na nebo ili u podnožje. Dalje „ovozemaljsko“ uspinjanje postaje nemoguće. Održanje je (u najboljem) herojski poduhvat očuvanja neodrživog, kako je Špengler znao primeniti. U najgorem je to sama involucija – vlast po svaku cenu, dekadencija na delu. Ovo su apstraktna razmatranja, konkretno dokazivanje istih se ostavlja čitaocu. Sve Imperije, pre ili kasnije, prave greške. No pitanje je da li ćemo ih pamtiti samo po greškama.

Komentari

Komentari