Izložba...

Hteo sam da napišem tekst o pokušaju puča u Turskoj, pod naslovom ''Eno idu Turci vide im se kurci'', ali sam odustao iz razloga što, em svi pišu o tome, em još tamo nije sve završeno – tek je počelo, pa zato o tom-potom.

Ali ću zato, reč dve (ja tebi reč, ti meni reč) o ''izložbi'' ''Necenzurisane laži'' koju je upriličilo propagandno odeljenje SNS-a ( ). Ta izložba, ma šta ''Pink'' govorio o njoj, neće doprineti demokratizaciji srpskog društva, a još manje toliko pominjanim evro-atlanskim intergacijama. Jer, to je otvoreni i preteći pritisak na javnu reč i najprljaviji vid cenzure. Kako? Prvo, to je javni poziv na linč neistomišljenika. Kada imate posla sa polupismenim ljudima koji nisu u stanju da apsorbuju više od dve informacije mesečno (na primer: dole levo je skupštinski restoran, gore desno je skupštinska sala, to je već previše informacija za većinu poslanika i političara u sledećih pola godine), onda im se slikovito i velikim slovima mora objasniti ko je neprijatelj. Drugo, kad su već hteli da glume demokratiju, zašto nisu postavili i sve one laži koje su o njihovim političkim protivnicima pisali njihovi tabloidi i prikazivali njihovi mediji. Hoću da kažem, prikazali su samo njihov deo svinjca srpske političke scene. Inače, da se razumemo, ništa bolji nisu ni ovi drugi, ali oni nisu vlast, pa je odgovornost manja.

I tako, na izložbi vladajuće garniture, lepo i poimenice, na velikim panoima i sa velikim slovima, prikazani su državni neprijatelji i slična bagra koja se protivi Velikom vođi. Ovi prisutni samo treba da povade blokčiće, da liznu plajvaz i da naprave spisak na kome će u sledeće četiri godine da se istresaju.
Ne smemo kriviti isključivo vlast. Krive su i drugarice (što bi rek'o drug Pišta iz filma ''Seks, partijski neprijatelj br. 1''). Naime, da one ne daju, ni on ne bi mogao. Nisu oni prvi koji ovo čine. Uvek je razlog isti, samo je tematika drugačija (''princip je isti, sve su ostalo nijanse''). Pa to su radili i nacisti, i staljinisti, i komunisti, i Huver, i Sloba i njegov ministar informisanja. Pa, zar isto tako svojevremeno nisu pravili preglede šta je pisao Ćuruvija. Pa zar Ivo Andrić nije morao da moli Đilasa da ga retuširaju sa slike potpisivanja Trojnog pakta, na sličnoj izložbi pedesetih godina u Beogradu.

Ipak, ovo se računa kao nekakva jebena demokratija, pa nije dobro da se to čini. Jer, ako vlast poimenice izloži one koji negativno govore o njoj - a šta je to do pretnja i cenzura?! Naravno, niko od dotičnih, a prozvanih, nije prisustvovao izložbi, da ne bi prošao kao student Beneš (serija ''Više od igre'') kada je onomad u Gradini održana slična izložba.

Ovako je to bilo. Trebala je da stigne, i stigla je na žalost, u Gradinu izložba koja je trebala da raskrinka (uvek one služe za ''raskrinkavanje'') propagande iz Sovjetskog Saveza o blagostanju i napretku u toj zemlji. I kako tamo i tada nije bilo napretka i blagostanja, tako i danas u Srbiji nema prave opozicije i nepristrasnih novinara, ali to je sasvim druga tema. Bolešljivi student Beneš (Goran Sultanović), ljut što su odbili da ga pošalju u Španiju, rešio je da razbuca lično tu izložbu. To je, recimo, kao da je Draža Petrović iz ''Danasa'' uleteo na izložbu SNS-a i počeo da cepa plakate i panoe. U Beneša je zaljubljena Seja Šljivić (Jelena Žigon, na koju sam se žešće palio kao pubertetlija). To bi bilo, u ideološkom smislu, kao da je u Dražu zaljubljena Maja Gojković.

Međutim, ni policija ne sedi skrštenih ruku, kako nije sedela ni onomad na izložbi SNS-a. Načelnik Vasić (Žika Milenković), Špijun Buda (Bata Paskaljević), Agent Davidović (Mića Tomić) i Agent iz Beograda (Slobodan Aligrudić), su upravo i upriličili izložbu, kao klopku u koju će se upecati neka somčina od komunista, pa da mu se oni najebu keve. To je isto kao da su Stefanović i oni prisutni oko njega upravo čekali Petrovića, Koraksa ili Kesića, da ih raskrinkaju i da ih istamburaju.

Beneš je došao na izložbu, jašta, i prošao je k'o prase u Teheranu, prebiven je do smrti (kobajagi, to je ipak film). Draža i kompanija nisu došli, jer oni ne žive na filmu, već u Srbiji. Iskreno, zbog Jelene Žigon vredelo bi čak i danas, ali zbog njene sadašnje alternative, ipak: hvala.

Što se tiče efekta straha koji je trebalo da ostvari izložba, mislim da se omanulo. Ko se plaši – plaši se i bez izložbe. Ko se ne plaši, samo će da se još više naljuti. A organizatori izložbe dobiće ono što su dobili Nemci od Leke Bankrota (Paja Vujisić) kad su ušli u Gradinu. Malo li je?!

Igor Đurić