Kompletni idiot i punjena kokoška

Ne znam koliki genije ili idiot neko mora da bude, pa da za samog sebe, i one iz svog okruženja, prizna, i to javno, da je idiot? I to ne običan s kakvima se susrećemo na svakom koraku, već kompletan, šta god to značilo. Jer, po definiciji, idiot je osoba sa najvećim stepenom mentalne zaostalosti i sve ono što uz to ide. Dakle, biti mali idiot je jednostavno nemoguće, koliko god se to nekima dopadalo, jer je i mali kompletan.

Ali dok se za sve pitaju samodeklarisani kompletni idioti uopšte nije čudno što nam je ovako kako je i što nam se deca igraju punjene kokoške. Dok su idioti bili samo delimični, odosno klasični i bez ikakvog predznaka, igrali smo se „ide maca (bez fantomke) oko tebe“ ili u žešćoj varijanti „trule kobile“. Neki misle da je tada život, a naročito detinjstvo, bilo mnogo lepše, mekše i primerenije detetu, ali je onda trulež zahvatila sve, pa i dečje igre. Život je postao trka sa što realnijim prikazivanjem učesnika, a to podrazumeva ogoljavanje do najnižih slojeva svesti i podsvesti, zbog čeg bi se i ovaj period našeg uspona ka ničemu mogao smatrati revolucionarnim, s tim što su decu cveća danas nasledila deca perja iliti kokoši. Jer, dok je nekad bilo bitno kititi se znanjem, makar i tuđim, mudrošću, smernošću i drugim vrlinama, a egzibicionizam svog podsvesnog bića ostavljati za retke trenutke samozadovoljstva u četiri zida, danas je to postalo potpuno demode. Između zidova uglavnom sede potištene kreature zgađene nad samima sobom i smišljaju modus svog vrtoglavog uspona, ili opstanka na njemu, mislim statusnoj poziciji. A za to je potrebno okititi se pravim ukrasom i to preko svake mere. Dovoljno je samo na minut stati pred objektiv da bi se pojava u ljudskom obličju preobrazila u idiota, što je vrhunac mentalnog dometa, ali i trke za društvenim statusom, takozvanim srbijanskim snom.

Samo letimičan pogled na naslovne i ostale strane najčitanijih novina ukazuje na to da se ljudi mahom, čuj- mahom, opsesivno bave životima idiota i punjenih kokošaka, ili kokoški. Čak ni donedavno dobro kotirane i poželjne guske niko više i ne zarezuje, a o takozvanim smernim pripadnicama nežnijeg pola da i ne govorimo. A i kako bi ako žive u tvorevini u kojoj kompletni idioti upravljaju svime čime se upravljati može? Biti kompletan je tako, preko noći, postao san svakog neodovršenog ili upolovačenog idiota.

Pojam modernog srbijanskog kompletnog idiotizma uglavnom se povezuje sa jednim činom ili aktom koji se tiče velikog rušenja Savamale pod fantomkama i mesečinom, ali to jednostavno ne stoji. Niti se takozvani normalan tip preko noći i za jednu priliku može preobraziti u kompletnog idiota, niti je kompletni idiot u stanju da kompletni idiotizam podredi nekoj nekompletnoj, makar i spektakularnoj, budalaštini. Prosto rečeno, sve što se skuva u kuhinji kompletnog idiota jeste kompletni idiotizam. Baš kako bi se i dalo očekivati. I mada se mislilo da je već sam idiotizam vrh, odnosno dno (zavisi sa koje se strane gleda) ljudskih mentalnih sposobnosti, pokazalo se, kao i u mnogim drugim stvarima u Srbiji, da se i u ovoj oblasti može dalje i više. Dok su obični idioti, prevashodno zahvaljujući Dostojevskom, uživali neki blagonaklon odnos okoline, čak i onih koji nisu ni pročitali Fjodorov roman, kompletni idiot uživa sve privilegije koje može da izmisli, čak bi se reklo da mu sva zadovoljstva ovog sveta dolaze sama od sebe.

Ali u tvorevini lažnjaka sa kupljenim diplomama, nepostojećim ideologijama i prećutanim biografijama u kojoj se statusom kompletnog idiota maše kao originalnom diplomom sa Jejla, sasvim je logično očekivati i punjene kokoške adolescenata koji su davno preturili preko glave “ide maca…” i “skočko skočko, karo, karo..” Shvatile su valjda i naše omladinke, a kako i ne bi pored toliko edukativnih programa svih žanrova, da se samo preko punjene kokoške stiže do kupljene diplome, a onda i do zavidnog statusa u politici, koji ti onda omogućava sve blagodeti bitisanja u ovakvom socijalnom okruženju. Ali, to nije sve. Nekako u isto vreme kad i pomenuti idioti pojavila se i žuta patkica kao simbol neke nove Srbije koja bi bar još malo da drži glavu iznad vode, metaforično rečeno. A, onda, kako to već ovde biva, počele su i podele na domicilne ništarije, petokolonaše, strane plaćenike  i one druge za koje se opravdano mislilo da to već jesu. Opšta zbrka iz koje je nemoguće izaći, čak bi se moglo reći kompletna kolektivna punjena kokoška. Ali, ako je za utehu, a nije, jedini dobitak koji se iz svega toga može izvući jeste da kompletni idiotizam kao svojevrsni vid psihičkog stanja elite proglasimo nacionalnim brendom budući da se samo od njega ovde može živeti. Sve ostalo, slikovito rečeno, svodi se samo na punjenu kokošku.

Ivan Rajović