Levičarenje

Najveće zlo Srbije je levica. To je peta kolona čiji se delovanje usklađuje sa interesima centara moći koji su po definiciji van zemlje. Levica je međunarodna.  I ništa se po tom pitanju nije promenilo još od Lenjinovog .“A šta je to Rusija?“. Levici je potrebno plodno zemljište, potrebna joj je laboratorija za svojehokuse-pokuse. Nesreća je kad se ta pošast okomi na jednu zemlju.

Istorija, kultura, prirodna i stvorena bogatstva jedne zemlje, njene vrednosti su nebitne i beznačajne za levicu, jer vreme se po njoj računa od nasilnog otimanja vlasti i tako kroz istoriju  od francuskih „bezgaćana“ 1789, preko boljševika 1917 do  jugo-komunista  1945.

Od ulaska, iza sovjetskih tenkova u Beograd  pre 70 godina  do danas, levica je, na balkanskim prostorima menjala i taktiku i strategiju u ostvarenju istog cilja, nekada nasilnog, a sada „demokratskog“ osvajanja vlasti u cilju uspostavljanja društvenog sistema zasnovanog na privilegijama manjine.

Osudila je vernike da bi stvorila novu veru. Pokornost i poslušnost je podigla na nivo opšteg ponašanja, kulturu „očistila“ (bukvalno i fizičkom likvidacijom) od „buržuaskih“ elemenata i utanačila novu, svoju vladajuću kastu, crvenu buržuaziju, u ime i na uštrb građana.

Nakon tog perioda jednopartijskog jednoumlja, došao je period višepartijskog jednoumlja. Razni spavači, pa ucenjeni od službe bezbednosti, plaćenici i štićenici, rodeo demokrate koji su svoju pripadnost pokazivali jahanjem sveštenih lica, te  drugi radikalski utemeljivači državnih teritorija, sinovi i unuci doskorašnjih vlastodržaca, na istim principima ličnog bogaćenja, opšteg nemara i bahatosti, prostote i razjedinjenosti uveli su društvo u period organizovane pljačke u ime sada „Svete demokratije i građanskih prava“. Ista je, naprečac, preko noći postala dostojna da se za nju bore i organizuju jer, merač svega postojećeg da jeste i nije, vreme, im  je pokazalo da se i sa novim ruhom do istog cilja stiže.

Danas ih ima svuda. Jedni za nastupajuće izbore oživljavaju ratnog zločinca Broza u liku njegovog unuka Joške, drugi imitiraju komšijske odnose i cipraju se, treći, četvrti i peti koji ni S od socijalnog nemaju u namerama razmeću se i agituju po poplavljenim atarima Srbije. A iza njih marširaju pokreti, grupice i frontovi, lokalni, regionalni i republički kao horde varvara na Rim ili slične horde jugo-komunista na oslobođeni Beograd od strane Crvene Armije očekujući  svoj deo kolača.

Poput poplavnog talasa čiji vrh probija nasipe i brane, izliva se levičarska pošast na plodno zemljište i rad težaka. Levica se u različitim kolonama i zbijenim redovima (uvek i samo u masi kojom se lako manipuliše), zavođenjem omladine kao četrdesetih prošlog veka preliva Srbijom.  Pokriva je vodom, blatom, muljem i nanosi štetu. Vredno se potapa i dobija se privid jednakosti na površini mutne vode koja u sebi krije i sa sobom valja svu prljavštinu koju neodgovorna i neuka lica stvaraju. Prekriva plodne oranice, voćnjake, kuće i domove, crkve i bogomolje, groblja i spomenike.

Ljudskog lika, u duši komunista, džepom kapitalista, a u glavi egoista, u epohi agresivnog finansijskog kapitalizmalepim  rečima i diskursima, deklaracijama i busanjem u grudi, crvene maske prikrivaju  vešto nameštenu igru  čiji je krajnji cilj, ne oslobađanje čoveka od rada, već ogoljenje od nematerijalnih vrednosti koje su generacije i pokoljenja kućili radom, borbom i trpljenjem da bi se u datom momentu jedna generacija odreklasvega u ime ciljeva stranih naredbodavalaca.

Zagrebite malo po površini  većinu od proevropskih političara iz Srbije i naći ćete komunistu, internacionalistu. Skoro svako od njih jeste, bio je, dete je ili unuk komuniste. A šta tu ima loše, pitate se. Zar se nije najbolje na balkanskim prostorima živelo baš pod komunizmom? Jeste. Za sve one koji su marširali pod njihovom komandom. A nije za učene, obrazovane, različite, za građansku patriotsku opciju, za vernike, za sve slobodoumne građane.

Za one koji su prihvatili tu ideologiju, bili njeni nosioci ili pratioci, poslušnici i rođaci, bilo je dobro, nikad bolje. Tako može i danas. Ako bi svi (tendencije pokazuju da se na tome upravo radi) građani Srbije bili učlanjeni u trenutno najjaču stranku postoje velike šanse da bi svima bilo po malo bolje. A vladajućoj manjini ponajbolje.

Levica u meni izaziva političku idiosinkraziju iliti preosetljivost. A to jeprirodno reagovanje na neprirodne spoljne podražaje. Ona dinastičkim ponašanjem u nasleđe deci i bližnjima ne ostavlja principe na kojima se zasniva sabornost, odgovornost i pregalaštvo  već poslanička i radna mesta, materijalne blagodetii prednosti privilegovane kaste.

I zato kamen koji smo bacili, reči koje smo izgovorili, prilike koje smo propustili i vreme koje je prošlo, ne možemo da povratimo. No možemo da se suprostavimo pošasti branom od džakova peska već branom od postojanih principa i vrednosti kojima su se ovi prostori vekovima prepoznavali i prednjačili. Slobodarstvom.

Dragan Pajović