(Lj)ubi bližnjeg svog!

Divan osećaj, blejiš negde sa pajtosima u bašti nekog restorana, cirkaš pivce, kibicuješ uparađene sponzoruše koje štrapaciraju kroz ono što je nekada bio grad i čekaš da se negde iz tame sopstvenog bezuma i svekolikog haosa pojavi neki osvetoljubivi ljubomornik, okićen zoljama, kašikarama, kalašnjikovima i samolepivim sličicama S-300 i prospe ti mozak, sa sve zagrejanom pivčugom i rasutim pljugama na zamatanje. Ima u tome nekog izazova, neke slatke strepnje koja ti uzburkava adrenalin, koja ti život čini nepredvidljivim trilerom, a svaki sekund trajanja u susretu sa očekivanim ničim zasluženim dobitkom.

I dok su nekada akteri ovakvih zgoda smatrani teroristima, masovnim ubicama, manijacima i tome slično, i opisivani nam kao zadrigle, masne, bradate i obavezno zakrvavljenim beonjačama ukrašene nakaze, danas su se stvari promenile. Sudeći po izjavama merodavnih, gotovo po pravilu se radi o finim nekim ljudima, bez dosijea, bez dijagnoze, bez ekscesa, bez bilo čega što bi moglo potencijalnu žrtvu da navede na senku sumnje da bi u jednoj takvoj moralnoj gromadi mogao da se ispili masovni ubica bližnjih, a i onih udaljenijih. A ispili se, dok kažeš kvočka. Uostalom, ništa čudno u zemlji u kojoj na deset prosečno stabilnih statista u životu dođe bar jedan ratnik (bivši ili aktuelni) koji u posedu ima kontingent vatrenog oružja u vidu suvenira na herojska vremena odbrane otadžbine. A ko sme da se drzne da herojima oduzima igračkice koje mu bude uspomene na doba kad je čovek bio čovek u pravom smislu te reče, ne žaleći da za otadžbinu da i svoj život? Doduše, ne ovakvu, ali jebiga.

A kada se desi da jedan takav, ili bilo koji drugi, životnim okolnostima potaknut, delić tih igračkica stavi u funkciju, eto nama belaja – do jaja. I kako vreme prolazi čini se da nema dana a da ljudi, žene, dece… pritisnuti teretom reformi i putovanja u EU ne posegnu za krvnim deliktom, ne bi li namirili potiskivani konflik u sebi i sa drugima. A onda krenu priče o nasilju u porodici, na poslu, ulici, o mizoginiji, mizantropiji i koječemu. Međutim, stvar je vrlo prosta, koliko god nama izgledalo da ljudi strpljivo podnose torturu u kojoj žive, oni pucaju, iznutra, spolja i po svim šavovima. I nema toga za koga bi mogli da se zakunete da vas koliko sutra u nastupu opravdanog gneva obogaćenog naglim napadom sumanutosti neće rasporiti od učkura pa naviše, do beloga grla, a da ne trepne, da se smeje kao lud, dok ga budu privodili isti oni koji su u stanju trgovca lubenicama verbalnom metodom da liše života.

Postoje trenuci kad čovek zastane pred bezumljem koje ga okružuje, šokiran, zgađen i bez načina da adekvatnom reakcijom odgovori na njega. Jer, na bezumlje se najbolje odgovara bezumljem, a to se ne glumi, ne instalira na sebe kao pomagalo. Ili ga imaš, ili ga nemaš. E, sad, reklo bi se da je sve više onih kojima ovo stanje duha i tela ne manjka, imaju ga i za delkanje u nepresušnim količinama, kao kurve erotsku nasladu. I mada bi se očekivalo da ljudstvo sazreva i uz pomoć stečenih saznanja i tehničkih dodataka usavršava svoj kokošji um, stvari stoje dijametralno poražavajuće, već na početku ovog milenijuma koji je po mnogo čemu etiketiran kao futuristički, a naš, bez preterivanja se može zaključiti da je on zapravo milenijum bezumlja koje se tek zahuktava sa neslućenim dometom na grafikonu užasa i nepredvidljivim ishodom.

Kao da se svet, onaj koji smo znali, otrgao kontroli, opunoletio se, postao sam sebi dovoljan i sada tera po svome u svoj žestini sopstvene otkačenosti. Možda negde neka ekipa zaverenika teoretski i praktično upravlja ovim haosom čineći ga organizovanim, a da mi toga nismo ni svesni. To tvrde mnoge teorije zavere za koje se pokazalo da nisu samo mrtva slova na pergamentu i svicima iz Mrtvog mora. Gospodarenje svetom, i Srbijom,  je opsesija ljudskog stvora i nema sumnje da ovaj svet umesto da organizovano putuje kroz vreme ka nekom zadatom cilju zapravo samo levitira između težnji vladara (iz senke) i otpora protivnika ovakve koncepcije. Ta borba, koliko znamo, do sada se odvijala u nekim višim sferama, na nekim drugim frontovima i uglavnom daleko od shvatanja takozvanog običnog čoveka. Čak i u vremenu kad je taj bio mnogo više zainteresovan za globalna kretanja sveukupne egzistencije i sopstveno mesto u njoj. Današnji čovek više nije zainteresovan ni za šta, do te mere da je i njegov lapidarni egoizam sveden na najtričavije radnje i materijalna dobra koja su u suštini trenutna i bezvredna.

Sve je udešeno tako da čovek živi život zabavljen svojim jadom, daleko od njegove suštine i daleko od bilo kakve ideje koja bi tom životu dala smisao. Ali, ono što je mnogo gore jeste činjenica da i osmišljeni životi možda još bolje oslikavaju svu tragediju sopstvene uzaludnosti potpuno neproduktivni u svekolikom haosu. A tamo gde nema razuma, koji se svesno guši i zatire, otvara se prostor za bezumlje koje se širi kao kuga. I zato imamo sve to što nam se dešava, a što bi tek trebalo da bukne, kao napalm, u svoj svojoj zapaljivosti. Ili, prosto rečeno: dobro došli u Pakao.

Ivan Rajović