Ljubi me brzo, klečim

Kada je novinarki N1 rekao „Ako vam kažem, morao bih da vas...poljubim“, Saša Janković sigurno nije ni slutio da će se naći na stubu srama. Drugoplasirani na potonjim predsedničkim izborima našao se u žiži javnosti upravo zbog tog komentara. Jedni ga napadaju za mačizam i mizoginiju, drugi tvrde da ima loš smisao za humor, treći napadaju prve i druge da su lovci na greške, a samim tim i lovci na glave.

Svi imaju pravo. Jankovićevo obraćanje voditeljki jutarnjeg programa televizije N1, Minji Miletić, predstavlja primer poprilično neprimerene šale, koje se baš zbog toga što nije u skladu sa vremenom, mestom, okolnostima i njihovim akterima može tumačiti kao mizogena i odraz mačizma; ali je istovremeno i idealna prilika za napad na njega.

Ako uzmemo u ozbir da je zbog komentara „Što volim kad novinarke ovako lako kleknu“, tadašnji ministar vojni, a današnji šef BIA, Bratislav Gašić, bio raspet na stub srama, uz proteste novinara, na kojima je tražena njegove smena, jasno je zašto je i u slučaju Jankovića bila neophodna brza rekacija javnosti. Ali, kakvu smo reakciju dobili? Oglasio se N1, osuđujući Jankovićev postupak, novinarska udruženja se nisu proslavila saopštenjima, a tabloidi, koji odavno ucenjuju njegovu glavu, su jedva dočekali da ga „dočekaju na nož“. S druge strane je onaj deo javnosti koji ne vidi u čemu je problem.

Da može da vrati vreme, Janković bi, verujem, izbegao da se uopšte šali sa Minjom Miletić. Istini za volju, način na koji novinari televizije N1 rade svoj posao ne ostavlja puno prostora za šalu. Kandidat građanske opcije na predsedničkim izborima i lider još uvek nekrštenog Pokreta slobodnih građana Srbije je, u nameri da ispadne duhovit pokušao je da šeretski odgovori na jedno od pitanja novinarke, ali i da izbegne konstrukciju „ako ti kažem, moraću da te ubijem“, koja bi tek mogla biti predmet osude. Doživeo je ono što nije ni slutio – da se nađe u istom košu sa političarima, koji su u svoj odnos prema novinarima implemntirali Berluskonijev ili, još gore, manir Velimira Ilića. Novinari su, s druge strane, doživeli ono što nisu mogli ni da zamisle u slučaju neklečećeg Gašića – Saša Janković se izvinio i rekao da se kaje.

Ali, tu se ne može staviti tačka. Neće proći mnogo, a neko će odlučiti da se šali na sličan način. Takav odnos prema novinarima traje, reklo bi se, suviše dugo. I možda nekom to ne izgleda strašno, niti dovoljno bitno da bi se podizalo na nivo društvenog problema, ali probajte da zamislite da radite u takvim uslovima. Da svako, kome padne na pamet, može da pokuša da sa „Vi“ pređe na „Ti“ i da komentarom na račun vašeg: izgleda, bračnog, poslovnog statusa, pokuša da vas razoruža, diskredituje ili učini nesigurnim. Da svako sebi da za pravo da zloupotrebom vaše egzistencijalne ugroženosti dođe do statusa u medijima, koji samo njemu ide na ruku. Da vam svako bude gazda. I da vas niko ne poštuje.

Baviti se novinarskim poslom danas u Srbiji znači biti akrobata na usijanoj žici. Nastradaćete svakako, samo je pitanje kada i sa kakvim povredama. Toga ne bi bilo da se na urušavanju dostojanstva ove profesije nije sistematski i godinama radilo. Od doba kada je Velja Ilić šutirao novinare  i optuživao ih da mu siluju ovce deli nas decenija. Umesto da hodamo napred, mi smo ostali na nišanu onima koji u nama vide smetnju, ali i onima koji misle da je legitimno da se sa nama šale.

Zadatak svakog novinara je da to ne dozvoli, jer u našem poslu neozbiljnost skupo košta. Novinari nisu tu da bi klečali, ali i da bi bili ljubljeni. Novinari su tu da bi postavljali pitanja i pronalazili odgovore, potrebne građanima. U odnosu sa novinarima, uloga političara jeste da odgovaraju na ta pitanja. Tu nema mesta za šalu, još manje za poljupce. Gotovo sam sigurna da je Janković pametniji od ispada, koji je sebi dozvoli gostujući  na N1. No, ono što me brine je to što je takav istup sebi dozvolio neko, koje pretendovao da bude predsednik države. To je još jedno mesto sa kojim ne bi trebalo da se šalimo, premda mi novija istorija ne daje za pravo.

Novinari u ovom slučaju ne love ničiju glavu. Izuzimam iz toga žutu štampu, ali ona sa novinarstvom ima veze koliko i Saša Jankvoić sa humorom, a Gašić i Ilić sa pristojnošću. Novinari brane svoj ugled. Pravo da rade svoj posao slobodno i dostojanstveno.

 Ne možete da nas ljubite, hvala. I ne, mi ne klečimo.
I tu se, zaista, stavlja tačka.