Marko Kraljević po treći put među Srbima

Prazne glave i nervoznog stomaka sedam za sto. I „Pod lipom“ je pripeklo, znojim se i molim boga da mi kelner što pre donese hladno pivo, da bar na trenutak  ugasim žeđ. Nervozan sam, danas treba da predam kolumnu za nedeljnik, ali mi mozak štrajkuje. Kao da sam nepismen, ništa, ni prosta rečenica ne izlazi iz mene, već danima. U poslednje vreme, sve vesti se svode na postavljanje uslova Srbiji za ulazak u Evropsku uniju, i upornog ponavljanja srpskih političara da taj put nema alternativu, pa sam poželeo da napišem nešto drugačije, nešto što će naterati na razmišljanje i mene i šefa i čitaoce! Samo što sam podigao ruku da kelneru skrenem pažnju na svoju malenkost, za susednim stolom primetih čudnu osobu, koja nije odgovarala ni ovom vremenu ni ovom mestu, pa zaboravih na žeđ i kelnera koji je gledao kroz mene, kao da me ne vidi. Pošto sam zaključio da ovdašnji kelneri izbegavaju goste kao da oni gostima plaćaju račune, vratih se pogledom na čudnog neznaca ispred kojeg je bila puna čaša i poluprazna flaša crnog vina, sa koje me je gledalo ozbiljno lice cara Lazara. Mada mi je neznanac bio okrenut leđima, primetio sam njegove jake ruke, čvrsto držanje, i široka ramena u srednjovekovnoj odeždi srpskih velmoža. Isprovociran njegovim profilom, poželeh da ga upoznam i bezobrazno, kao što danas rade svi novinari, bez traženja dozvole, sedoh za njegov sto.

- Dobar  dan - nije  se  zbunio, pogledao me  je  oštrim, crnim pogledom koji je sekao sve pred sobom. Nije mi bilo svejedno, srce mi se steglo, grlo je već bilo suvo, pa sam jedva čekao njegov odgovor.

- Dobra ti sreća, junače - pao mi je kamen sa srca kada se ispod velikih dugih crnih brkova pojavilo nešto nalik osmehu...

- Ja sam Vitomir Brkić. Izvinite, novinarska radoznalost me je naterala da sednem za vaš sto. Nadam se da vam ne smetam.

- Taman posla, ja baš tražim društvo, satima čekam da mi se neko obrati, ali svi nekud žure, osim ovog momka koji služi piće... E, taj bi i na Kosovo zakasnio!

- Izvinite, nisam čuo vaše ime - kulturno ga podsećam da mi se nije predstavio.

- Šta, moje ime!? Ja sam Marko Kraljević, ali sam mislio da je to očigledno, da svaki Srbin zna ko sam ja - uzeo je čašu sa stola i ispio vino, do poslednje kapi...

- Marko Kraljević! Pogledah ga iznenađeno dok je rukavom brisao crno vino sa usana. Duga crna kosa, izražene jagodice ispod prodornih crnih očiju, iznad kojih su stražarile debele spojene veđe, i prepoznatljivi brkovi koji su pokrivali usta i veći deo lica. Pogled mi skrenu ka buzdovanu za njegovim pojasom i tek tada shvatih da sedim pored junaka koji je mnogo puta opevan u epskim narodnim pesmama.

- Pa dobro, Marko, otkud ti? Zar nije prošlo vreme oranja drumova i viteških dvoboja. Ti živiš samo u narodnom sećanju, u prošlosti! Koje su te muke naterale da se vratiš među Srbe?

- E... Ta ti je dobra, vidi se da si „telal“, sve bi da znaš. Pa dobro, reći ću ti, vekovima gledam kako Srbija propada, kako strada od svoje umišljenosti, od gordosti i gluposti...

- Izvini, ništa te nisam razumeo!

- Oni koji vode narod u rat, treba da vide dalje, preko plota, treba da znaju šta dolazi posle bitke, i da li ima rašta ratovati! Posle bitke svi su generali pametni, samo mi, Srbi, i pre i posle bitke radimo protiv sebe...

- To mi i nije najjasnije - mada sam često bio sklon sličnoj rečenici, želeo sa da čujem njegovo objašnjenje.

- Pa, evo da pođem od njega - podigavši debele veđe, pogledao je lik cara Lazara na etiketi poluprazne flaše crnog vina i nastavio:

- Sve što je vredelo u srpskoj državi, žrtvovao je na Kosovu! Malo je velmoža ostalo da srpsku državu obnovi i malo je vitezova preživelo da je brani. Ostaše samo žene i bogalji. Pet vekova je Srbija čekala da povrati snagu koju je izgubila na Kosovu, u jednom danu! Bolje je Srbijom vladala Milica, nego Lazar. Milica je žrtvovala Oliveru da bi spasla Srbiju, a Lazar je žrtvovao Srbiju za svoju slavu!

- Pa šta je trebao da radi, da podvije rep? 

- I ja sam, kako ti kažeš, podvio rep. Drugo su narodne pesme. Ne izlazi se na boj ako ti je i pobeda poraz! Turci su išli na Beč, da ih je Lazar propustio, mogao je da ih pobedi kada se poraženi i oslabljeni budu vraćali preko srpske zemlje. Ali, Srbi su pravili greške i u novije doba, stvarali su države drugim narodima, i davali tuđe ime državi za koju su samo Srbi ginuli. Umesto da prvi izađu iz zemlje u kojoj su sve izgubili, Srbi su stvorili svoju državu tek kada su izgubili sve ratove! Čak i one koje nisu vodili! Ima nešto sadomazohističko u srpskom biću, danas bi to nazvali politički idiotizam!

- Politički idiotizam, šta znači ta nakazna definicija?

- Kad pobediš u ratu, a sve to izgubiš u miru, to je politički idiotizam. Zašto, zato što nisi ni morao da ratuješ da bi nešto izgubio! Ja sam na Kosovu bio u turskoj vojsci, i ne samo ja, svi srpski vitezovi iz pokorenih oblasti bili su na turskoj strani. Nadali smo se da će Turci brojnošću naterati Lazara na pregovore. Ali, nismo računali na srpski inat, ili glupost, koja je Srbe gurnula u vekovno ropstvo! Da je Lazar bio vazal samo trinaest godina, i sačuvao svoju vojsku, Srbija ne bi vekovima bila pod Turcima. Uostalom, posle bitke na Kosovu, Stefan Lazarević je ipak postao turski vazal. Čemu tolike žrtve? Turska država se od Kosovskog boja oporavila za pedeset godina, a oporavak Srbije trajao je skoro pet vekova.

- Lako je sad pričati, možda je i pogrešio, ali je branio svoj narod!

- Što ga brani, kada ga ne odbrani? Srpska tragedija je odgovarala i evropskim zemljama, koje nisu poslale pomoć knezu Lazaru. Srbija je bila sama protiv Turaka, sama protiv Hitlera... Sama protiv celog sveta 1999. godine! Vođa ne sme da bude slep, da žrtvuje narod zbog države! Dok je naroda biće i države, ne ratuje se zbog parčeta vlasti, zbog mekih dušeka, ali ni zbog Carstva nebeskog! Vidiš, narod me slavi kao najvećeg junaka, a istina je da sam poginuo ratujući na strani Turaka. Tako i danas, narod veliča one koji su radili samo u svom interesu, koji su se bogatili na grbači naroda, vodeći unapred izgubljene ratove...

- I, šta danas Srbija treba da radi, kako da se odbrani od ala i vrana koje nas napadaju sa zapada, i vojno i lažima i kamatama! Šta, reci mi, Marko, šta? - iznervirala me istina, i naša nemoć da se odbranimo od ratnih igara koje vekovima strane sile režiraju na ovim prostorima.   

- Kada dostigne svoj vrhunac, zlo uništi i sebe! Strpljenje je ono šta nam treba! Mi smo mala zemlja, mali narod, za Srbiju treba živeti, a ne umreti! - kao da me je Marko lupio buzdovanom, zamutilo mi se u glavi. Tek kada sam širom otvorio oči i izbistrio pogled, shvatio sam da je od Marka Kraljevića ostala samo njegova odlučno izgovorena poruka. Dok je kelner spuštao hladno pivo na sto, uzalud sam pogledom lutao po bašti restorana, tražeći junaka epskih narodnih pesama. Kiselo sam se osmehnuo nervoznom kelneru, obrisao sam znojavo čelo i izvadio olovku i notes iz torbe. Poučnu Markovu poruku srpskom narodu pretočio sam u kolumnu koju moj šef čeka danima, imao sam čak i dobar naslov: „Marko Kraljević po treći put među Srbima“.   

Bratislav Rosandić