Minhauzen – po drugi put među Srbima

Knjiga nema 450 stranica. Ali je pisana rukom jer tada nije bilo kompjutera. Čini se, nikad aktuelnije vreme da se u Srbiji čita i tumači ova knjiga. Da se čita i u Skupštini ako treba: na isto mu dođe. Jer se Srbija danas nalazi u takvoj situaciji, pre svega zbog nekompetentnosti, nepostojanja duhovne i moralne elite i pogrešne politike – da se iz svega toga na kratke staze možemo izvući jedino kao baron Minhauzen kada je sa konjem upao u reku (i mi smo sa konjima upali u neprilike): on je sebe i konja izvukao na taj način što je sam sebe vukao za perčin (rep). Srpsko društvo samо sebe vuče za kosu ne bi li se izvuklo iz kaljišta.

Kada je baron Minahuzen svoje oko upotrebio umesto kremena, on kaže: „Prisustvo duha, to je duša hrabrih dela...“. A kada na šipku, jednim hicem, naniže sedam jarebica, on to objašnjava ovako: „Vidite, čovek mora biti dovitljiv“. Ma, kažem vam, dostojno ekspozea.

Baronu Minhauzenu uvek nešto fali: baruta, olova, oružja – te zbog toga mora da se dovija na razne nekonvencionalne načine. Razmislite, kada danas slušate njegove naslednike, i njima uvek nešto zafali i zasmeta da urade dobru stvar: što je do njih sve su uradili ali poplave, međunarodna situacija, niska cena čelika, Hrvati, poglavlja, ucene, patke... Baron Minhauzen makar patke lovi na slaninu, kad mu nestane baruta. Gde bi nama bio kraj kad bi imali slanine, u vremenu kada ništa drugo nemamo.

Što se tiče ''srpskog privrednog čuda'', ni tu mi ne zaostajemo za baronom Minhauzenom. Kako naša privreda postiže takav rast najbolje će se objasniti baronovim rečima: „Pođem napred bržim kasom, a kad se približih, videh čudo neviđeno. Zamislite, zečja roda donela zečici pet mladih zečeva, a Zefireta je u isto doba dobila od pseće rode toliko isto mladih kučića. Sa jednim psom i jednim zecom počeo sam lov, a vratio sma se sa šest pasa i šest zadobijenih zečeva“.

I kako su crvi u pripovestima Minhauzena nagrizali gvožđe (topove), umesto da jedu grožđe, tako je i železara koja je napravljena umesto vinarije, pojedena od tranzicionih crva: tajkuna i političara. U oba slučaja Minhauzeni su se trudili da isprave stvar istim metodom - lažima: „Odmah sagrade kao neku topionicu, i dok je ona bila posle tri dana gotova, crv je ušao u još jedanaest topova....Naredim da se peć užari.... U to vreme, već me je slavio garnizon kao spasioca.... Svaki dan je donosio parade, svečane ručkove i večere sa bolama, zdravicama i mahanjem zastava. Međutim je pustošenje zahvatilo još pedeset i jedan top... Ali svi smo pouzdano računali na uspeh moje topionice...“. Topovi iz peći kod Minhauzena, topovi i tenkovi u peći smederevskoj. Minhauzenu nagrada, železara za jedan dolar. I stalno nanovo paljenje peći.

Teško je razlikovati sledbenike Minhauzena. On to objašnjava rečima: „Tako je gospodo, od početka našeg života stalno su nas mešali, jer toliko ličimo da nas čak ni naši roditelji ne raspoznaju“. U Srbiji su sve tetke isti, i svi su kauči isti. Samo se cifra razlikuje. I dužina ekspozea.

I kako su moje pastrmke ''zle'', tako su Minhauzenove pastrmke vredne i korisne: „Pre dvadeset i pet godina bio sam jednom u Bazelu gde je neki moj prijatelj hteo da drži svadbu – a sopstvenica hotela tužila mi se da je izostala pošiljka pastrmki... Nahvatam u Bodenskom jezeru za tri dana punu barku... ali je trebalo hitati... Brzo se odlučivši sednem na barku za čuvanje riba da se tako spustim niz Rajnu. Usput upecam još devetnaest povelikih pastrmki, pa ih upregnem u barku kojom sam se služio kao lađom a zatim je išlo tako brzo da je spuštanje niz Rajnu do Bazela trajalo svega dva sata“. Doduše, baron Minhauzen, nije naglasio da li je u ovom poduhvatu ubrzanog napretka, među tih devetnaest povelikih pastrmki bilo pedera i lezbejki.

Pripovesti barona Minhauzena imaju svoju simboličnu, metaforičnu i satiričnu pozadinu. Pored zabavnog štiva ta knjiga predstavlja i psihološki profil. To je i parodija. Da?!, međutim, ko je mogao pretpostaviti da će simbolika onoga što se podrazumeva pod ''minhauzenštinom'' u Srbiji postati sistem vrednosti i politička filozofija. Mi svakoga dana gledamo, slušamo i čitamo reči Minhauzena vredne, to jest gledamo ''frankenštajna'' sačinjenog od Minhauzena, Potemkina i Makijavelija. Parodija i satira su izgubile svaki smisao a humor ne može više biti ni ''crni''. To je naša svakodnevnica. Laži idu u etar, i svi znamo da su laži, ali niko ne sme da vikne: ''U cara Trojana kozje uši!!!''.

Preuveličavam!? To se u medicini zove ''Minhauzenov sondrom'', samo što se kod mene ogleda u nekih sedamstotina reči, a kod drugih u 450 strana. Pa vi vidite ko je veći Minhauzen.

Igor Đurić