Foto: 
Alexsander

Ne može bez države

Oko svakog Praznika rada, ili u našem narodu koji praznike obično lišava dubljeg značenja – jednostavno Prvog maja, pojave se u novinama građanskog usmerenja tekstovi koji suprotstavljaju borbu za socijalnu pravdu i nacionalizam (rodoljublje, patriotizam), kao da jedno s drugim ne može. Omladini i malo starijima, se zamera što odlaze na uranke, umesto u protestne šetnje, kao da neko ne bi mogao oboje (istina, ako se potrudi). Po nekom difoltu ti uranci su “nacionalistički”, da li zato što se na njima pojavi državna zastava, ili možda zato što se pije pivo i roštilja. Nema sumnje da tu često ima neukusa, o kojem bi se moglo razgovarati sa stanovišta ekologije (ni tu ne treba generalizovati!), no kakve to veze ima sa proizvodnjom šešira!?

Videćemo da nacionalno i socijalno nisu u suprotnosti i da je u savremenom svetu jedino nacionalna država solidan garant ostvarivanja socijalnih ciljeva. Uostalom, neka apstraktno shvaćena socijalna (klasna) borba, izvan okvira konkretne zajednice i nema mnogo smisla. Treba paziti na zdravlje bubrega u organizmu (recimo), no bubreg izvan tela je samo komad mesa i nema mnogo smisla solidarnost svih bubrega sveta. Tako ni radnička klasa nema značenje izvan društvenog organizma. To se pokazalo u Velikom ratu, kada se radnici zaraćenih strana nisu međusobno zagrlili i pobili mrske kapitaliste (svako svoje?), nego su se međusobno ubijali. Socijalistička revolucija u Rusiji bila je rezultat slabosti vlasti, odnosno sistema odlučivanja na najvišim nivoima, koji je jednu solidnu zemlju u tom ratu doslovno uništio.

O značaju države možemo najjednostavnije zaključiti dosta ako malo razmislimo o sistemu „tri osmice“, zbog kojeg su izbili neredi tog davnog prvog maja u Americi. Tri sata rada, tri sata odmora (ili bolje reći „slobodnog“, ko ima porodicu zna koliko se odmara) i tri sata spavanja. Za nas je naravno najbitnije da se radno vreme ograničava na osam sati, u principu pet dana u nedelji, dakle četrdeset sati sedmično. Kako se do toga došlo, ako ne intervencijom države, odnosno prinudom koju inače zovemo zakon!?

Da će gazda (možemo reći i kapitalista, ili preduzetnik, bitno da je reč o čoveku koji iznajmljuje svoja sredstva drugome za platu i raspolaže dobiti) terati radnika da radi koliko može sledi ne toliko iz toga da je on gramziv (ima naravno i toga), nego zato što bi gazda koji bi bio fer prema radnicima kad drugi to nisu – imao problem sa konkurencijom. Jer, neko ne tako fer bi angažovao radnika za jednu (ili jednu plus nešto) platu, umesto da plati dva radnika. On ima manje troškove, dakle može da proda nešto po nižoj ceni, ili za istu cenu da nešto i uštedi, bude komotniji. Pre ili kasnije, na tržištu vlada surovi darvinizam, onaj koji je fer će propasti. To ne znači da će umreti od gladi, znači da će prodati biznis, a radnici će dobiti novog gazdu koji nije toliko fer.

Država to rešava tako što propiše radno vreme i time sva preduzeća stavlja u isti položaj. Naravno, neko bi mogao da proba da se ogluši o zakon, no on bi (u zavisnosti koliko se zakon dosledno sprovodi), morao da računa sa drugim troškovima... Možda bi morao nekoga da podmiti, ili ako to ne može da rizikuje kaznu – novčanu ili zabrane delatnosti. U tom slučaju bi i onaj gramziviji rekao sebi – čekaj da ja ipak zaposlim dva radnika na poslu koji jeste za dvojicu, više mi se isplati nego da me država orobi.

Ali, zašto bi država morala biti nacionalna, a ne neki servis anonimnih građana, ujedinjen u integracije na naddržavnom nivou?! Zato što u se odsustvu identiteta država pretvara u servis najbogatijih građana, koji kreiraju „javno mnjenje“, ili prosto kupuju političare. Ovi građani su često povezani u interesne klike, koje tzv. teoretičari zavere mistifikuju, time čineći narodu medveđu uslugu. Ako je neka zemlja siromašnija, a posebno ako je tržište manje, država će postajati servis stranih građana – odnosno multinacionalnih kompanija i ambasada koje ih zastupaju. Naddržavne organizacije (najpoznatija EU) imaju veoma nedemokratski sistem izbora svoje izvršne vlasti, koju sasvim birokratski zovu komisija. Najgori su međudržavni transkontinentalni ugovori, o kojima sam pisao prvi tekst za ovaj portal, koji praktično anuliraju radnička prava i sposobnost nacionalnih vlada da ih štite. Jer, samo u okviru nacionalne države postoji jasna odgovornost svom narodu.

Možemo maštati o svetskoj revoluciji koja bi dala utopijsko uređenje, zanimljivo je ono rečeno u filmu Zeitgeist (Venus Project i slično). To se nije do danas dogodilo i teško da će... Sa druge strane, nacionalna država je i dalje realnost.

Komentari

Komentari