Oklevetani rat

Gore od svih zabušanata i makroa dočekao je vojnik, u pobeđenim državama da ga svetina prezire i ismeva.

Miloš Crnjanski, Oklevetani rat

U poplavi kvazipacifističkih tekstova koji zapljuskuju društvene mreže i novinske listove, izdvojio se onaj Filipa Davida, koji svojom već poznatom retorikom iz kuhinje Latinke Perović zgražava i one najhladnokrvnije pratioce svakodnevnih dešavanja. Odmah je, pa nije trebalo ni tri reda da se nanižu, počela marksistička propaganda kako Srbi samo kukaju, izazivaju katastrofe, zemljotrese i poplave, kako su skloni teorijama zavere i kako samo što nisu započeli rat sa celim svetom (osim sa Rusijom). Ta maliciozna nit čoveka koji nije nijednom kapi mastila nikada ispovedao ton, ali nikada, srpskog stradanja i otimanja teritorija, tiranije nad našim suverenitetom, više je od bezobrazluka. Naučio nas je on kako je rat strašan, kao nekim sirovim maloumnicima ispričao priču o potrebi za mirom i spokojstvom u vremenu hulja i lošeg vina. Ako je neko od evropskih naroda u poslednjih pedeset godina propatio, to su Srbi. Ako je neko naučio kakve su ratne posledice i kako izgleda srpska ulica posle rata sa crnim maramama prebačenim preko verandi, onda su to Srbi. Ako je neko oplakao vojnika, onda je to srpska majka.

Uvek je on tu, iz sedećeg položaja da nam kaže kako su mladi bez posla jer su Srbi prosti, a ne zato što im je neko opljačkao državu, kako su izbeglice gladne jer su izbeglice, a ne zato što ih je neko oterao sa večnih ognjišta. I zato treba da ćutimo, da ne pisnemo ni kada nas tuku ni kada nam vade poslednje atome snage. Treba da se povinujemo svim pravilima filipodavidovskog terora, jer smo rusoljupci koje treba malo primiriti, ne bi li izazvali još jedan rat. I kao da se tamo preko Drine, okruženi onima koji iščekuju njihovo gašenje, nalaze neki Kurdi i Amiši, a ne naša braća iz Republike Srpske, i da uostalom treba da nas bude briga kakva je njihova sudbina. Treba da začepimo gubice i da ne pomišljamo da damo podršku jer, u protivnom, opet ćemo da izazovemo rat mi, večiti izazivači ratnih katastrofa.

Po Filipu Davidu, Srbi čitaju tabloide i onda uzimaju puške i kreću da ubijaju svakog ko im se nađe na putu. Zato će on svojim tekstom to da spreči i da pozove na razum. Tačno je da su Srbi loši političari i diplomate. Da u teškim situacijama umeju da porade na svoju štetu. Ali niko kao Srbin nije tako gostoprimljiv i dobronameran, pa čak ni kad su u pitanju nacije koje nam nisu bliske, i tako zaboravan, kada su u pitanju oni koji su počeli prvi da pucaju na njega. Srpski mentalitet pravdoljubivosti najbolje se pokazao u Drugom svetskom ratu, kada je veliki broj Srba žrtvovao svoje živote kako bi spasio jedan deo naroda iz kojeg Filip David potiče. On to dobro zna. Filipovu porodicu sačuvao je upravo onaj srpski seljak koji je uvek u miru protiv rata, a u ratu sa svojima. Zašto mu to smeta? Porodica Davidove majke pripadala je sefardima, španskim Jevrejima, koji su na Balkan stigli posle velikog egzodusa, krajem petnaestog i početkom šesnaestog veka. Zar Srbin nema pravo na sećanje svojih progonjenih? Zar nema pravo da stane u gard kada mu ponovo priprete?

Srbi preziru rat, ali Srbi imaju potrebe da se brane kad neko pokuša da im oduzme mir. Potpuno sam siguran da mašinerija koja proizvodi ovakve otrcane mirohuškačke tekstove zapravo ima najviši oblik krika militarizma u pacifističkoj tiradi. Militaristi su jasni, oni direktno upiru prstom u svoju žrtvu. Kvazipacifisti su još strašniji. Oni su spremni da u svako doba žrtvu proglase dželatom. To je ona skrivena, podmukla matrica drugosrbijanske provenijencije, koja se dugo i koja će još dugo da se provlači preko naših leđa.

Ivan Novčić