Američki šiptari - bahata politička deca

Utisak dana, a i utisak godine, ustoličenje američkih ratnih zločinaca na teritoriji koju su okupirali. I ne pomaže mi davno prežvakana istina da smo Kosovo izgubili onoga dana kada smo odbili da za njega vodimo medijski rat i zadržali se na oružanom. A znanje smo posedovali i tehniku i ljudstvo…

Ovde neću da se zadržavam na početnim uzrocima rata, niti ću da komentarišem poteze vlasti u Srbiji, koja je došla nakon rata, ali koja je proizašla iz rata i učestvovala u ratu indirektno, ili direktno. Rat za Kosovo izgubili smo davno...ali nismo bili spremni ni onda, a ni danas, da se suočimo sa tom istinom.

Pojavljivanje ratnog zločinca i jednog od najgenocidnijih američkih predsednika, Klintona i njegove desnice, Madlene, na proslavi kosovskog dana nezavisnosti, propraćeno je euforičnim izjavama kosovske vlade i razdraganim, unezverenim, zabludelim šiptarskim glorifikovanjem svojih patrona (čitaj posednika).

Sa druge strane Srbija je ovaj događaj propratila sa dubokim gađenjem. U svoj svojoj nakaradnosti, proslava dana nezavisnosti, American style, opravdala je strah svakog Srbina. Onaj urođeni strah od gubitka kolevke i onaj najstariji strah od iskonskog zla, a to nam se desilo i dešava nam se. U koloru i u full HD produkciji, Srbija je ponovo prisustvovala ubistvu svakog Srbina koji je već ubijen. Ponovo je oskrnavljena svaka srpska svetinja. Duhovi neosvećenih probudili u su u nama patriotski gnev, a nismo mi bezgrešni, samo smo u ovom slučaju pravedni, svoji na svome. Nama je oteto, nama je ubijeno i proterano, a njima se slavi do stepena morbidnog. Na kostima nevinih leže monoge ratne pobede, a Kosovo je kostima popločano, srpskom je krvlju zaliveno.

Nesvesni svoje pozicije ili zaluđeni primitivnim porivima, šiptari slave svoju nemaštinu i glorifikuju svoju nezavisnost. A niti su nezavisni, niti su zaštićeni. Oni su kriminlana tvorevina nekolicine ratnih zločinaca, ekonomski su zavisni od kriminala i onih čiji je interes da tako i  ostane.  Oni su bahata poltička deca, koju ta ista Amerika neče ni blizu sebe. Zato ih poverava Evropi na čuvanje, ostavlja svoje šiptare evropskom sirotištu da ih gaji i vaspitava. Pere krvave ruke u našoj vodi i ide dalje.

Pandorina kutija zvana Kosovo zatvorena je i niko je više neće otvarati, osim nas. Mi smo mazohisti, mi glorifikujemo druge vrednosti, slavimo svoje poraze i ne opraštamo se od mrtvih spuštanjem sanduka u raku. Mi svoje mrtve stavljamo u pesme i bez obzira na vladu, koja nije ni prsom mrdnula da se situacija na Kosovu razreši malo povoljnije za preostalu šačicu Srba, Kosovo će ostati naš ep o junaštvu i bitkama malih protiv velikih. Malih brojčano, a velikih duhom i srcem.