Danke, liebe Herta!

Srbi važe za jedan od najgostoljubivijih naroda na planeti. Tako bar kaže pesma, a i naši stari. Ovde se gost poštuje. Ne kaže se za džaba da se neko „gosti“ kad uživa u dobroj hrani i piću. Za gosta se odvaja najbolji komad mesa, čuva najkvalitetnije vino, na astal iznosi najskupoceniji escajg; u našim kućama posebno mesto ima „gostinska soba“, u kojoj namernika uvek čeka udoban krevet i nova, „nepovlačena“, posteljina. Gost je u Srbiji, dakle, svetinja! Osim ako nije Herta Miler.

Dolazak nemačke književnice, dobitnice Nobelove nagrade za književnost 2009. godine, u Beograd, na otvaranje 62. Sajma knjiga, pompezno je najavljivan, isprva dočekan sa oduševljenjem, a onda „na nož“. Najpre draga i cenjena gošća Sajma, Herta Miler je očas posla postala neželjeni gost. Za strelovit put od „zvezde Sajma“ do „marš-tamo-odakle-si-došla“ nemačka nobelovka rumunskog porekla, ima da zahvali tribini, održanoj u JDP-u pod nazivom „Logika 29. februara“. Po svojoj, ali očigledno ne i srpskoj, logici – Herta Miler, surovo je bila iskrena i otresito izjavila da je Srbija sama sebi nanela zlo i da Srbi moraju da žive sa istinom da su sami sebi naneli patnju, ocenjujući da je za užas na prostorima bivše Jugoslavije odgovorna eksplozija nacionalizma, na kojoj se temeljio Miloševićev neimarski poduhvat gradnje grobalja tokom četiri rata, koje je – rečju Milerove – vodio u razmaku od samo devet godina. Kako se njegova namera da prostor bivše Juge pretvori u stratište nije dala zaustaviti rečima, moralo se zaratiti da bi se prekinuli njegovi ratovi, ocenila je Herta i ponovila da nije pacifista, te da je, prema njenom mišljenju, nasilje potpuno legitimno rešenje u političkim konfliktima.

Boli, zar ne? Posebno ako dolazi od jedne uvažene gošče! Koliko god ona bila Herta Miler.

Jer, kako smo, zaboga, mi sami sebi mogli prouzrokrovati toliku patnju u periodu krvavih, bratoubilačkih sukoba tokom devedesetih godina? Kako smo to mi mogli da skrivimo bombardovanje od strane NATO pakta na samom pragu 21. stoleća? Kako smo, za ime sveta, mi bili ti koji smo na svim izborima od uvođenja višestranačja u Srbiji, do petooktobarskih promena, birali Miloševića?

Čudno, zar ne? U onome što nam je Herta Miler rekla, kanda, ima malo istine!

Sve i da smo potpuno nesposobni da, čak i sa ove vremenske distance, sagledamo svoj nesumnjiv udeo u odgovornosti za užase na tlu bviše Jugoslavije, kao i sve uzročnike koji su doveli do NATO bombardovanja, ne možemo da poreknemo da smo sami birali svoje vođe, a da su nas vođe vodile u ratove. Dakle, vođe (za one s ovu stranu Drine, čitaj: Milošević) su zlo, koje smo sami sebi naneli. Ako nisu, zašto smo ih onda, optuživši ih za izbornu krađu, svrgli s vlasti u revoliciji, pa potom izručili Međunarodnom sudu za, gle čuda, ratne zločine?

No, da se vratimo na problem Herte Miler. Šta god mislili o njoj kao nemačkoj književnici ili srpskoj gošći, ne mogu, a da se ne zapitam – zašto, dovraga, smatramo da svako ko pristane da dođe u Srbiju ima obavezu da Srbima podilazi i ni u kom slučaju ne sme da prozbori nešto ni nalik istini? Kako smo to postali gadljivi na nacionalizam, na koji nas je liebe Herta opomenula, kada smo za vođe opet birali one, koji su, gle čuda, baš u doba ratova, crtali granice Velike Srbije? I, da zaključim, otkad smo to postali gadljivi na naše dobre, dobronamerne i cenjene prijatelje iz Nemačke? Nismo li onomad, krunišući za vođu jednog od najubojitijih zagovornika ideologije „Karlovac-Ogulin-Karlobag-Virovitica“ , u srpskoj prestonici aplauzima dočekali Gerharda Šredera, nemačkog kancelara iz vremena srpskog stradanja pod, gle čuda, NATO bombama?

I pored šest decenija duge tradicije Sajma knjiga, izgleda da nam književnost ide gore od politike. Zato, danke, liebe Herta. Džaba si nas psovala. Mi ćemo uvek naći način da posle jednog zla, sebi nanesemo drugo, još gore. Zato, marš tamo odakle si došla! Kad već nisi Šreder.