Duga nad Srbijom

Završen je još jedan „Prajd“ u Beogradu. Ove godine, uspešnije nego nekih prethodnih, organizatori su obavili svoju kratku šetnju. Ove godine, manje uspešno nego nekih prethodnih. Srpska pravoslavna crkva (SPC) i desničarske organizacije ugrožavale su šetnju i prateće manifestacije. Ove godine, podjednako kao i prethodnih, mediji i društvene mreže, obilovali su sukobima pristalica i protivnika „Prajda“. Ove godine, poput nekih prethodnih, šareni sled bizarnih dešavanja bojio je marginu samog „Prajda“.

Država je ove godine odreagovala, reklo bi se, u skladu sa Ustavom i zakonima. Da li je to stvarni veliki plus za sadašnju vlast? Moje je mišljenje da nije. Više mi sve liči na onu situaciju iz januara 1994. godine, kada je hiperinflacija, jedna od najvećih u istoriji čovečanstva, namah presečena. Ekonomskim čudom? Magijom deda Avrama? Ne, samo voljom države.

Tako je i ovaj put, voljom države omogućen „Prajd“. Kao što nekih prethodnih godina, nedostatkom volje države, „Prajd“ nije omogućen. Ne ulazim uopšte u to koja je konačna svrha tog okupljanja, koliko LGBT osoba je za, a koliko njih protiv „Prajda“ i ima li u svemu tome para za nekoga. Nebitno. Poenta je da je država pokazala da kada hoće (ili mora, zavisno od rakursa), može da obezbedi da se i ovakvi skupovi održe u relativnom miru i bezbednosti. Naravno, ne sporim međunarodne poene koje će vlast pokupiti zbog cele situacije. OK, zaslužili su ih.

Bilo je i ove godine, uprkos zavidnom angažovanju snaga reda, određenih žrtava. Verovatno najinteresantnija i u isti mah najbizarnija žrtva je rođeni brat premijera Vučića, Andrej. Pod nedovoljno jasnim okolnostima, njega i njegove pratioce, odnosno obezbeđenje, „obradila“ je žandarmerija. Snimak incidenta je ubrzo proleteo i kroz globalnu mrežu, ne odgovarajući na sva pitanja o uzrocima, ali nagoveštavajući mogući tok dešavanja. Pokušaj legitimisanja, verbalni duel, policajac koji pada na zemlju, flaša koja leti ka policiji, vika i psovke i potonje sevanje pendreka, razbijena glava, kako javljaju, brata gradonačelnika Beograda Siniše Malog i pad iza automobila Andreja Vučića, nakon udarca pendrekom po leđima.

Nakon toga sledi užasnutost ministra Stefanovića i direktora policije Veljovića i javnosti prikazana rezignacija ali i stoičko dostojanstvo premijera, koji uprkos povredama svog brata, neće nikoga krivično goniti. Nikoga, pa čak ni brata koji se izgleda nije dao legitimisati i učestvovao je u incidentu u kom je policajac fizički napadnut. Nikoga, pa čak ni prijatelje svog brata, koji su namerili da po svaku cenu prođu kroz blokiranu zonu. Nikoga, pa čak ni ne zna se po kom osnovu njegovom bratu dodeljeno obezbeđenje. 

Ne znam, imam podeljena osećanja po pitanju te vrste humanosti i tolerantnosti, u kojoj premijer preuzima ingerencije države, koja bi morala po službenoj dužnosti da goni izgrednike, sa koje god strane barikade stajali. Svejedno, ostajem zabrinut za ministra policije, jer su formacijski žandarmi u njegovoj nadležnosti. Samo da ne bude komandna odgovornost, strepim tiho. Nakon što je galama javnosti oko doktorata napokon splasnula i premijer mu izgleda oprostio tu brljotinu, ovo mu uopšte nije trebalo.

Žrtva je, na određeni način, bio i verovatno najznačajniji svetac SPC, Sveti Sava. Naime, nekih hiljadu najzagriženijih protivnika „Prajda“, okupili su se tokom popodneva da krećući od hrama posvećenog mladom Nemanjiću, priđu ulici nazvanoj po njegovom ocu i usput, do zgrade vlade, u svojevrsnoj litiji, „duhovno pročiste“ grad od „seksualnih grešnika“. Oni posvećeniji hrišćanskim izvornim porukama, pokušali su tokom ove procesije da zapevaju „Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi“, ali su bili prekinuti i nadglasani onima koji su u nešto modernijem, prilagođenom hrišćanskom repertoaru, pomalo disonantno podvikivali „Ubij pedera!“, mlateći palicama i kamenicama umesto iskonama i brojanicama. Ne mogu a da ne primetim određenu ironiju. 

Sumnja se, znate, da bi mladi Nemanjić bio skloniji podnevnom okupljanju od onog popodnevnog, iz moguće čisto hrišćanskih ali i određenih prirodnih, prilično privatnih razloga. Znate, mislim na one razloge koje protivnici „Prajda“ i određeni crkveni velikodostojnici vole da gledaju ili baštine samo u četiri zida. 

Zbunjenosti i neusklađenosti u povorci protivnika “Prajda”, doprinelo je sigurno i ovogodišnje zvanično saopštenje SPC povodom ovog dešavanja, potpisano rukom Miroslava Gavrilovića, patrijarha ove NVO, poznatog i pod imenom Irinej. On se tu pozabavio pravnim, medicinskim, moralnim i poreskim pitanjima koja su morala zbuniti svakog iskrenog vernika. Pitajući se zašto bi policija branila minornu grupu kakve su LGBT osobe, činilo se da je gospodin Gavrilović odustao od zaštite slabih. One iste zaštite koju hrišćani kažu da nisu uživali u mladosti svog verskog pokreta i one iste zaštite koju traži za recimo hrišćansku, pravoslavnu manjinu na Kosovu. Ljuteći se zbog toga što policiju koja obezbeđuje „Prajd“ treba za njihov redovan posao platiti, onako budžetski, gospodin Gavrilović kao da je zaboravio da on i njegova organizacija porez ne plaćaju… Uopšte. A nije da ga, znate to sigurno, ne troše. 

Brinući o tome da ne dođe do nasilja i nereda u Beogradu, gospodin Gavrilović je izgleda smetnuo s uma da nasilje i nerede čine upravo oni motivisani njegovim i podukama njegovih saradnika iz vrha SPC o grešnosti LGBT osoba. Sećate se sigurno onoga o bolesti, Sodomi i Gomori, drveću bez ploda i pratećem ognju i sumpornim isparenjima. Izjednačavajući homoseksualnost i pedofiliju, gospodin Gavrilović se izgleda vodio više ličnim utiskom, stečenim iz posmatranja delanja određene sinodske braće, nego naučnim, medicinskim činjenicama. A hoće utisak da vara, zaista. Pozivajući LGBT osobe da paradu održe bez angažovanja policije ekonomski slabašne i poplavama razarane Srbije, gospodin Gavrilović je nekim slučajem smetnuo sa uma to da njegova organizacija dobija iz budžeta koji ne puni, svake godine više od 6 miliona evra, a da je za poplave od strane čelnika njegove organizacije okrivljena Končita Vurst, koji/koja dolazi iz Austrije, kao i grešni, neverni narod.

Kao da sve već nije dovoljno zbunjujuće prosečnom, dominantno muškom protivniku „Prajda“, inače zagriženom braniocu tradicionalnih porodičnih vrednosti. Dobro, jeste tačno to da prosečni mladi muški agresivni mrzitelj LGBT osoba nije zasnovao porodicu, živi u grehu sa nekom devojkom i masturbira na lezbo scene u pornićima, ali ne treba ga dodatno zbunjivati pitanjima poreza, višnjeg morala i ko zna čega sve ne. 

Sve se na kraju završilo zapravo prilično dobro. „Prajd“ je bio i prošao, uz minimalan broj incidenata, merenih pokojom kamenicom bačenom na učesnike šetnje. Dovoljno dugo nakon ove, održana je i šetnja malobrojnih protivnika „Prajda“, kao i nekakav tugaljivi skup zilota, koji su mlatarali krstovima i ikonama, uspešno rasterujući, čini mi se, čak i ono malo preostalih vernika koji zaista veruju da će tamjan i sveta vodica učiniti da LGBT osobe nestanu.

Neproverene glasine kažu da tokom „Prajda“ nije došlo do značajnijeg porasta broja gej osoba u opštoj populaciji Srbije. Par prijavljenih izolovanih incidenata sa trenutnom transformacijom strejt mačo muškaraca u gej osobe, sigurno nije vredan pomena, a i izvori su u najmanju ruku sumnjivi. Takođe, kažu pomalo dubiozni izvori sa terena da je i „duhovno pročišćenje“ imalo tek delimičan uspeh. Priča se o dve devojke koje su u trenutku prolaska litije načas preispitale svoju seksualnost, kao i o tome da je stariji penzioner na Vračaru, usled ograničenog dometa litije, nakon 52 godine braka, supruzi priznao da ima intimne želje spram premijera. Izvor nije precizan da li je u pitanju želja za zasnivanjem trajne zajednice, ili samo određena trenutna sado-mazo požuda izazvana korekcijom penzionog čeka.

Tek, sadejstvo ili pak sasluženje humanizma, ljudskih prava i poštovanja zakona, ove godine je donelo više mira nego nekih prethodnih i stvorilo nadu da će u budućnosti ovakvi skupovi postati zanimljivi samo onima kojih se direktno tiču i sasvim nezanimljivi onima kojih se inače ne tiču.

Neka bude tako.

Marko Ekmedžić