Farma zlatne teladi

Ma koliko to apsurno zvučalo, religija nije vera u Boga nego u ljude! Da li je onaj ko čuje glasove u svojoj glavi prorok ili psihijatrijski pacijent? Samo naša vera u njega je to što čini razliku.

Ubedljivost proroka, apostola i prvosveštenika je, dakle, neuporedivo važnija od stavova koje promovišu. Pošto Svemogući Gospod odbija da se smara svakodnevnim arčenjem munja po nebu i klesanjem zapovesti po planinskim vrhovima, reči njegovih samoproklamovanih i opšteprihvaćenih predstavnika su jedine  koje se važe. I nije bitno što su međusobno kontradiktorne, što su slušni aparati proroka drastično raštelovani i što su vekovi prepisivanja (uz svetlost sveća) uneli humoristički efekat "gluvog telefona" u svete knjige. Bitna je snaga vere. Da li je nestašna muva ili kapljica iz guščijeg pera dodala neku cifru u broj godina u Metuzalemovoj biografiji? Hm... Metuzalem je živeo 969 godina, a Noje, njegovo unuče, ne pominje ga na spisku putnika u svom čamcu za spasavanje... Da li je u pitanju previd ili versko slepilo? Nebitno. Bitna je neporecivost svetih istina. A o tome da li posle smrti zauvek idemo u raj ili pakao, ili se opet rađamo (bilo kao bogati radža ili žaba krastača) milijarde ljudi imaju suprotno viđenje. Naravno, u zavisnosti od toga kojim stranicama im je vid bio zaklanjan od razuma tokom obrazovanja (svesti).

Primera o uticaju sprege vlasti i vere ima bezbroj.  Ubediti podanike da se Sunce rađa zato što je svemogući faraon ili majanski poglavar to dozvolio (ili izmolio) je suština dugovečne vladavine. Čupanje živih srca jadnika u Čičen Ici ili dobrovoljno rintanje na piramidalnim skladištima faraonskih sušenica je samo potvrda: Da, Svemoći, ispiranje mozga uspešno obavljeno, robovi tvoji radosno ti kliču!

Tri hiljade godina faraonske vlasti pokazuju da ljudska glupost nije vremenski ograničena. Žrtvovanje za  Faraona, Isusa, Muhameda, Firera, Staljina (ili Ideju čije su oni otelotvorenje) nastavlja se i danas. Moć ubeđivanja da su svi povoljni događaji u zemlji rezultat Njegove Dobrote (i, naravno, da je za sve što nam se loše događa kriv Zli Neprijatelj) je osnova svakog totalitarnog, pa i našeg neo-faraonskog poretka.

 Da li se koridori finansiraju i grade zbog toga što je Vučić smuvao Si Đija svojim "polu-zagrljajima"? Ili zbog toga što sa naša zemlja našla na kineskom globalnom projektu "Put svile"?

Da li Arapi otkupljuju poljoprivredne kombinate po Vojvodini (i ponekog aero-prevoznika) zbog tradicionalne blagonaklonosti Muhamedovih sledbenika prema pravoslavlju? Ili je u pitanju tradicionalno srebroljublje orijentalnih šićardžija?

Dolazak kineskih, korejskih, turskih, nemačkih investitora u Srbiju ovde se prikazuje kao rezultat vladarske veštine Svemogućeg Aleksandra. Niko ne pominje da su žalosno niske dnevnice i pismeni robovi, presudan faktor odluke. Naravno, uz poklonjeni komad otadžbine (zaveden u katastru) i amnestiju od poreskih obaveza. "Što je džabe i bogu je drago", pa zvao se on Alah, Isus ili Mercedes...

Kult ličnosti doživeo je ove nedelje još jedno vozdizanije - posetu Svevišnjeg Vučića Svetom Sinodu. U igri prestola (vladičanskog i državnog) izostalo je međusobno celivanje ruku. Umesto toga dobili smo titranje svetovnog skiptra od strane Njegove Svetosti i laskanje o "lavovskoj borbi za Kosovo i Metohiju".

Da, Kosovo... Najsvetija srpska reč, opet se našla na pokeraškom stolu "unutrašnjeg dijaloga" vlažnom od svete vodice isprazne demagogije. Stav Crkve da je Kosovo "vo vijeki vjekov naše" imalo bi smisla da se Njegova Svetost Arhiepiskop pećki pridržava onog deseteračkog "dobar pastijer što govori inom / sam svojiem potvrđuje činom". Predlog da svojim trajnim prisustvom u Pećkoj patrijaršiji dokaže:

- da je Kosovo deo Srbije,

- da je Patrijarh srpski uvek uz svoj napaćeni narod,

- da nastavlja tradiciju hrabrih prethodnika

-  i da je spreman da svojom žrtvom brani svoja uverenja,

naš Patrijarh je prošle godine sa gnušanjem odbio! Zaboga, Svetom Sinodu je preče da se bavi deviznim mućkama prekomorskih episkopa, nego gorućim pitanjima nacionalno-pravoslavnih prostora. O duhovnoj zagađenosti čmaroljubivih duhovnika, naravno, ni reči.

Dakle, koji je zaključak i kakve su posledice Sinoda kome je predsedavao Svevišnji Aleksandar Bezgrešnik? Crkvi koja vekovima diluje veru da je Sin Božiji bezgrešno začet (a da nije u pitanju nekakva švaleracija), da je vaskrsao (a da nije u pitanju kidnapovanje leša od strane sledbenika) i da je čovečanstvo iskupljeno od svih grehova njegovom žrtvom,  lako je da širi ma kakav stav, bogu ili čoveku ugodan. Pa i onaj da je Kosovo (još uvek!) deo Srbije...

Možda je Isus stvarno hodao po vodi, za nas ostale važi Arhimedov zakon. A po njemu teška tela neizbežno tonu. Uključujući i naše teške, preteške zablude...