Godina koju su pojeli lajavci

Mada Bajaga u svojoj pesmi pesmi tvrdi da se godine nižu "ko da su perle", za većinu nas (uh!) one su stenčuge koje  mukotrpno secamo na grbači.
Mnogi od nas ih sizifovski guraju uz životnu stazu željni da ih se, uz psovke,  što pre otarase.
Drugi bi da izbegnu spoznaju veličine gomile navaljanog kamenja pretvarajući ih, žmurenjem i maštom, u kupicu oblutaka na plaži .
Pomenuti  postupci izbegavanja imaju, međutim, dva izuzetka:
Godine rane mladosti i prezrelo doba kada svećice sa torte odbijaju da se pogase dahom koji zaudara na samrtnički ropac.
U mladosti - svaka pregažena godina je stepenik koji nam omogućava da dohvatimo: ivicu stola, pravo na blejanje sa društvom do ponoći, čašu prvog piva ili slast prvog poljupca.
U starosti - godine postaju cigle u piramidi životnog iskustva gde je njihov broj nebitan u odnosu na čvrstinu konstrukcije i lepotu vidika sa vrha. Budući da generacijski pripadam grupi drtavih piramidalnih voajera, gromadu vremena koja na sebi nosi uklesano "2018." postavljam na vrh svoje piramide, penjem se na nju i bacam pogled - kako na proteklih 12 meseci tako i na davnu prašinu od kojih je gromada nastala.

Ali pre uživanja(?) u alpskom pejzažu minulog iskustva, moraću najpre da trknem do podzemnog kontejnera trenutne stvarnosti. Jer, za razliku od srećnih(?)  zemalja u kojima se bilans protekle godina svodi na sređivanje fotosa sa porodičnih proslava, arhiviranje selfija sa letovanja i podvlačenja crte u bankovnom saldu, osuđenici na život u Srbiji (uz bukagije dnevne politike) uglavnom su primorani da rčkaju po reciklažnom kontejneru prolaznih uspomena. Pri tom jedna ruka obavezno drži zapušene nozdrve, dok druga razdvaja odbačene listove kalendara od smrdljivih stranica tabloida.

A tamo, za bilo koji papir da se mašimo, uvek istrči reč "Kosovo". I dok je u januaru na njega bila zalepljena žvaka o "nacionalnom konsenzusu", u  narednim mesecima se žalosni pokušaj vlasti da pribavi alibi za pregovarački fijasko postepeno topio. "Zajednica srpskih opština" postala je "zajebnica",  ustavna preambula u kojoj piše da je "Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije" postala je humoristička floskula tipa "Srbija do Tokija".  Jer reči na papiru su jedno, duge cevi na teritoriji drugo. Erozija iluzije o Kosovu kao "srcu Srbije" tokom protekle godine je išla, otprilike, ovako:

Početkom godine ključno je bilo pitanje da li ćemo svi (svi, svi...!) stati iza pitanja "Za šta se, ustvari, borimo?" - Integralno Kosovo (đuture sa milionima Šiptara) ili etnički sterilisana Mitrovica sa okolinom (uz ratosiljanje od Srba i svetinja južno od Ibra)? Da li uz trampu teritorija ili uz Trampa i Putina? U samom pitanju je čučala kvaka samozavaravanja da naš svesrpski odgovor automatski daje i rešenje problema.

U februaru je već bilo jasno da država Srbija nema šanse da razreši ni kriminalnu(?), političku(??) ili bilo kakvu pozadinu ubistva Olivera Ivanovića. Mogućnost sprečavanja tog ubistva prventivnim metodama delovanja suverene države u startu niko nije ni pominjao. Suverenički prsten postao je brakorazvodni papir.

Vučićev pokunjeni povratak iz Amerike posle „dubinskih razgovora“  u martu, pokazao je da dubinski kontakt sa najmoćnijom slilom ume da bude bolan. Pogotovu posle višedecenijskog klanjanja gologuze otadžbine na suprotnu stranu. A kontakt sa stvarnošću postao je još bolniji!

Američki cajper našem „Kosovo je Srbija“, Šiptari su (normalno!) shvatili kao „Vašington je naš“, koltove zamenili dugim cevima, i počeli neprekidni niz pokaznih vežbi iz kosovske suverenosti – od glancanja prištinskog asfalta kravatom nesrećnog Marka Đurića, preko "Tači-turs" ture obilaska Gazivoda, ukidanja granice sa Albanijom,  pa sve do udaranja 100% taksi i zapljuvavanja u kalendaru budućeg Dana vojske Kosova.

Naši odgovori su se uglavnom sastojali od povlačenja i potezanja. Ivica je cimao za tradiconalnu suknjicu od palminog lićšća svakog egzotičnog poglavicu, Vukica cimao za suknju baba-Angelu.To što su u međuvremenu članice Prijateljske Unije Kanibalskih država povukle svoje priznanje smanjilo je broj država koje priznaju nezavisnost na "nešto preko 100" ali pri tom nije smanjilo iznos takozvanih i antisrpskih  taksi ni za jedan procenat. Potezanje pitanja o oružanim snagama Takozvanije u UN i njegovo treskanje na potkovicu stola Saveta bezbednosti pokazalo je samo jedno - Savet bezbednosti postao je "Savet bezveznosti". Umesto glasanja koje bi (makar i na našu štetu!) presekao Gordijev čvor, imali smo čitalački čas unapred pripremljenih listova. U njima su stalne članice (čitaj - velesile) ostale na svojim poz(icij)ama međusobnog poprckivanja, a nastup delegacije Venecuele (i ostalih "prijateljskih zemalja") može se smatrati samo još jednom dosadnom epizodom serije "Kasandra".

I dok pesak decembra curi iz peščanika 2018. ostalo je da se sa EKG papira "srca Srbije" pročita još par pitanja:

- Kiseonik u bolnicama Severne Mitrovice je potrošen. Šta (i da li?!) tamo teški pacijenti trenutno arče od gasova?

- Mleko (hleb, "plazma"...) više ne postoje u prodavnicama Kosova naseljenim našim sunarodnicima! Dakle, šta piju (jedu, mažu...) srpska deca u Mitrovici, Leposaviću i enklavama?

Sadašnji pogled se krševitih vrhova iskustva na rajsku dolinu Slobinih obećanja od pre 2-3 decenije otkriva žalosnu činjenicu: Kosovo je (kao, uostalom, i Srpska Krajina) bilo samo mamac kojim su se pecali glasovi po Užoj (i užasnutoj) Srbiji. Deklarativni patriotizam, u kome je busanje u grudi (uz poneku stenčugu u Skupštini) vrhunac brige za narod, definitivno je nekima obezbeđivao  vlast, nekima samo blagodet luksuznog sendvičarenja u skuštinskom restoranu. Usta koja su izbacivala velike reči gutala su masne privilegije – od nekretnina na Dedinju do zaštite od krivičnog gonjenja. Posledica? Velika Srbija svela se na Šešeljevo škembište.

Podvlačenje crte ispod činjenica i postavljanje teških pitanja u ovom tekstu mi, kao i uvek prethodnih decenija, ostavlja teški ukus gorčine u ustima. Zato uzimam u ruke ovu čašu ispunjenu domaćom, ljutom rakičetinom i sladunjavom američkom "kokicom" i klikćem, kano soko sivi sa Lovćena (svojih godina):

SREĆNA VAM, DRAGI PRIJATELJI, NOVA GODINA! I da vam u njoj lična radost bude Nojeva barka kojim ćete biti daleko, daleko iznad cunamija septičke jame političkih gadosti!

O ostalim temama koje su obeležile 2018 - priču o političkim patuljcima koji arče energiju narodnog nezadovoljstva na rekreativnu šetnju beogradskim ulicama, o vlasti koja klizišta koridora pretvara u građevinsko zemljište Piramide nesmenjivosti (i pri tom ga legalizuje u Zavodu za Orbanizaciju otadžbine), o raspadu Evrope (i evropskih vrednosti) - neki drugi put.

Aj, živeli! I sve najbolje...