"Kralj je mrtav, živeo kralj" ili samo - Oliver

Kada je pre petnaest godina u sred Beograda ubijen Zoran Đinđić, Srbija je postala jedno od imena država na crnom spisku onih koje su se u moderno doba krvavo razračunale sa svojim političkim i državnim vođama. Četiri godine docnije, na tom spisku osvanuo je i, recimo, jedan Pakistan. Mrtvog Zorana Đinđića na njegovo poslednje putovanje, u Aleju zaslužnih građana u Beogradu, u kome su ga i odstrelili kao glinenog goluba; i to pred zgradom Vlade, koju je vodio; ispratila je nepregledna kolona građana i građanki, koji su mu nemo odavali poštu. Mrtvog Zorana Đinđića u trenutku kada su se sa njim zauvek opraštala, recimo, njegova deca, kojoj je srpska mafija prekratila detinjstvo i uskratila mogućnost da odrastaju uz svog oca, građani su i više i brojnije podržavali i obožavali nego živog Zorana Đinđića. Živi Zoran Đinđić uživao je daleko manju popularnost od svog mrtvog sebe. Živi Đinđić bio je izdajnik, mafijaš, DOS-manlija, nemački špijun i strani plaćenik; mrtvi Zoran bio je heroj, čovek sa vizijom, reformator i najumnija glava novije srpske istorije.

„Ova glava mnogo priča – odsecite je!“, što bi u čuvenoj replici u filmu „Kosovski boj“ rekao Branislav Lečić, tumačeći lik Bajazita, koji na smrt osuđuje Obilića... Tako je nekako u Srbiji sa umnim glavama, još od pravog Kosovskog boja, sve do danas.

Kada je na poprištu te čuvene istorijske bitke, od koje nikako da odmakne čitav srpski rod, pre par dana ubijen Oliver Ivanović, Srbija se ponovo setila svojih kosovskih, ali i đinđićevskih (i Đinđićevih) rana. Na spisak najumnijih srpskih glava, koje su baš tom glavom platile svoju izuzetnost od sveopštog i svesrpskog bezumlja upisano je ime najistaknutijeg političkog lidera Srba na Kosovu. Za života osporavan, žrtva velikoalbanskog i velikosrpskog terora i progona, čovek koji je tri i po godine nedužan ležao u zatvoru, koga su na nišanu imali i Srbi i Albanci, Oliver Ivanović završio je kao laka meta nepoznatih počinalaca, ali dobro znanih neprijatelja – Srba ili Albanaca, odgonetnuće istraga. Ili istorija. Mrtvog Olivera Ivanovića na poslednji počinak, takođe u Aleji zaslužnih građana u srpskoj prestonici, ispratila je nepregledna kolona građana i građanki... Ostatak scenarija znate. Mrtvi Oliver nadjačao je živog Ivanovića.

U toj utakmici Ivanović nije ni imao šansu za nadmoć, kao što je i Đinđićeva snaga naspram mrtvog Zorana bila smešno neuoporediva. Zanimljivo, i jedan i drugi za života su bili posvećeni idealima „Srbija, demokratija, pravda“. Jednom je to bila vizija, drugom i to i naziv stranke. I novija i poznija istorija daće mi za pravo da kažem da im je to bila i smrtna presuda.

Ko god da se u Srbiji latio demokratije ili pravde, ali i Srbije, jedno od to troje koštalo ga je glave.  Svima je zajedničko to što su ubijani tendenciozno, mnogo pre faktičke, fizičke smrti. Taj srpski običaj u narodu je poznatiji kao crtanje mete u čelu. Bez namere da ulazim u pitanje – da li je ista ruka iscrtala metu i na Đinđićevoj i na Ivanovićevoj glavi, jer ima ko će se u Srbiji time baviti, ne mogu, a da ne konstatujem da smo sve to svi mi mirno gledali! Mi smo oni koji čitaju novine i gledaju televizije, koje prenose vesti o izdajnicima i stranim plaćenicima. Mi smo oni koji na izborima daju glas onima, koji režiraju tu predstavu. Mi smo vetar u leđima onih koji olako pristaju da pucaju u precizno iscrtane mete! Kakav čovek ubija čoveka zbog para ili ideala? Onaj koji se ne plaši suda. Mi smo ti zbog kojih taj strah ne postoji. Da nismo, ne bi jedan Legija pisao romane u zatvoru... Da se razumemo, ne sudim nam. Samo nas opominjem, iako će svi to doživeti drugačije. Baš kao što se Srbija, demokratija i pravda čitaju kao izdaja, prevara i krivda. Sve dok đavo ne dođe po svoje, pa umesto meta na čelu, mrtvim glavama, istim rukopisom, crtamo oreole.

„Kralj je mrtav, živeo kralj“, tu sudbinu dele dva političara iz Aleje velikana. Zvali su ga Zoran, zovu ga Oliver. Da su im živima upola klicali kao mrtvima, sve bi danas bilo drugačije. Srbija, demokratija i pravda, najpre. Mislite o tome.