Neprimetno

Verovatno nikada niste čuli za “srednjovekovne spomenike na Kosovu”? Tako je UNESCO zaveo srpske manastire na okupiranoj teritoriji i ta kovanica je preuzeta od svih zvaničnih struktura u svetu. Strani turisti koji obilaze zapadni Balkan, u svom programu obilaska Kosova i Metohije, upravo u obilasku Pećke Patrijaršije ili Visokih Dečana obilaze samo “srednjovekovne spomenike”: http://whc.unesco.org/fr/actualites/268

Kada je prošlog meseca bespilotna civilna letilica unela onu krpu na stadion Partizana, mnogo je značajniji događaj bio, čak i od nesposobnosti srpskih obaveštajnih službi, saznanje da američki državljani, poput diplomata, poseduju pravni imunitet u Srbiji. I ne samo u Srbiji. Ali, mene interesuje Srbija. Počeću i da se plašim. Ako bi sutra neka amerikanska turistička agencija odlučila da šalje lovce-turiste na ljude (a Ameri poseduju iskustvo i kulturu lova na ljude) u Srbiju, mogu nas istrebiti, a da nikome ne odgovaraju. Čine oni  to svakodnevno i na druge načine.

Francuska nam je podarila notare. Ali Francuska zvanično nema trgovinske razmene sa Srbijom. Tek poneka privatna firma. Francuska država ne učestvuje u Srbiji ni u kakvom projektu, niti investiciji. Trgovinska razmena Francuske i Srbije je  nula (0). Link francuske vlade, inostrani poslovi, ekonomija i trgovina sa listom država sa kojima se trguje: http://www.diplomatie.gouv.fr/fr/politique-etrangere-de-la-france/diplomatie-economique-et-commerce/la-france-et-ses-partenaires/europe-23522/, ali zato je na toj listi « kosovo », sa kojim francuska država ima suficit u robnoj razmeni.

Osnova bitnih promena koje nas očekuju u narednom periodu, od kojih smo samo sa nekima upoznati, nalaze se u Bukvaru evropskih integracija: http://www.seio.gov.rs/upload/documents/publikacije/bukvar_eu_2013.pdf.

Sve se dešava sa i bez nas. I najučaurenija društva moraju da se otvore za spoljne uticaje. Pitanje je u spremnosti za promene. Osnovni refleks u svakom društvu je očuvanje postojećeg stanja. Taj refleks spada u primarne oblike očuvanja.

U otvorenom društvu, slobode, novi oblici društvenih odnosa i očuvanje vrednosti iliti onoga što se kao takvo smatra u određenom vremenskom periodu mogu da obitavaju zajedno pod uslovom da je društvo neopterećeno traumama iz prošlosti i prosvećeno.

Sa druge strane, u društvu koje gaji kolektivne oblike svih vrsta fobija iz neznanja, neupućenosti, nespremnosti da se uhvati u koštac sa ličnim i kolektivnim greškama, svaka promena se shvata kao tektonski poremećaj i izaziva nove frustracije.

Ipak, društvo je samo živo biće koje raste, razvija se, stari i obnavlja se. I potrebe mladih izdanaka, i pored epskih poimanja sadrže i neke novine. I te novine neprimetno, prihvatili mi ili nam bivaju nametnute od strane mlađih, postaju naša svakodnevnica.

Strah koji je osnovni kočničar u promenama (jer sve što je različito, strano nam je) može istovremeno da zauzme i funkciju pokretača. I ne samo destruktivnog pokretača, kao što je to bio slučaj devedesetih, već i pozitivnog, kreativnog pokretača.

Kada se ljudi nađu „postrojeni uza zid“, naravno da imaju mogućnost prihvatanja sudbine, ali i alternativu pobune, podizanja glave i borbe, makar iz prkosa, ako ne i svesno i organizovano.

I kako se snaći u tom lavirintu pritisaka, nametanja, straha, čuvanja pozicija i očuvanja vrednosti? Anticipacijom ili preduhitrenjem onoga što neminovno dolazi. Odabirom i prihvatanjem svega dobrog, a ima ga, prilagođavanjem bez ustupanja, nama, svega onoga što donosi mladost ili vreme i odbacivanje svega što je pogubno, ne samo za nas nego i za druge, i to zajedno sa drugima.

Opet, najobjektivnije je ne čekati tuđa nametanja, već nametnuti drugima svoj stil života, svoja shvatanja i svoje načine kao civilizacijski napredak. To je ono što danas čine pragmatična protestanska duštva i protiv čega mi dižemo glas.

Avaj, taj glas u pustinji niti koga ima, niti ko može da čuje, jer su promene deo globalnog procesa i sva su društva suočena sa identičnim problemima, sa manjim ili većim varijacijama u odnosu na svoje istorijsko nasleđe, prosvećenost i otvorenost društva kome pripadaju.

Svakim danom, bez mnogo buke, pomeraju se granice naših sloboda. Neprimetno i sigurno, ali neumitno i mi se menjamo. A kako? To već ne zavisi od onih koji nameću, već od od onih kojima se nameće. Nas.

Dragan Pajović