Foto: 
Kim Kollins

Neutralnost?

Neutralnost je smokvin list ove vlasti. I, da se ne lažemo, taj list postaje sve veći i sve komotniji za nošenje. Ne možemo znati da li će u skorijoj budućnosti doći do detanta između Amerike i Rusije, ili će zapadne sile samo još neko vreme biti zabavljene sobom. Kako god, od Mesije će se i dalje tražiti samo ono što smatraju najbitnijim i što on isporučuje (engl. deliver). A to je Kosovo. Pritisaka na uvođenje sakcija Rusiji biće sve manje, slično važi i za formalnosti kao što su zvanično priznanje Kosova ili ulazak u NATO. Što se tiče ovog drugog, neće to skoro otvoreno zastupati oni koji se razlikuju od Jelene Milić. Suštinski je ionako bitno nešto drugo...

U takvoj atmosferi, vlast bi čak mogla reći ono: „Jesmo vam rekli“ i to pridružiti izjavama tipa kako nismo priznali Kosovo i nismo uveli sankcije Rusiji. Jeste li primetili da u politici vlast i nema druge nego da priča kako nismo ovo ili ono... A šta jesmo uradili?! U ekonomiji je stvar malo drugačija, pošto se mogu šepuriti otvaranjem visoko subvencionisanih, a slabo plaćenih radnih mesta (o čemu sam već pisao). Naravno, tu su i statističke pobede ovog režima, no vratimo se na neutralnost.

To samo po sebi nije loša ideja. I ja bih voleo da smo kao Švajcarska, ali nismo Švajcarska. Na prvi pogled ima smisla ono viđenje kako je dobro biti neutralan u sukobu velikih, ali može li se ostati neutralan?! Kraljevina Jugoslavija je početkom 1941. proklamovala svoju neutralnost. Od te neutralnosti nije ostalo ništa, kao ni od neutralnosti Belgije, Holandije, Danske, Norveške... U ranijem, Velikom ratu Belgija, Albanija, Grčka i Persija mogle su da obese neutralnost mačku o rep. Ove zemlje su napadnute, ili se tamo šetao sa oružjem ko god je stigao.

Otkriću toplu vodu ako kažem da nama Srbima problemi dolaze od zapadnih sila i od okolnih naroda. I tako je, manje ili više, od kako je postalo jasno da ćemo Osmanlije ispratiti sa Balkana. Uostalom, nije naš narod jedini za kojeg to važi. No, razmislimo malo o tim opštepoznatim činjenicama. Zapadne sile jesu zabavljene sobom, i tu bar trenutno proklamovana neutralnost bolje prolazi nego neko skretanje pažnje na sebe. Međutim, ko uopšte može pomisliti da će naši dragi susedi iz bivše nam SFRJ tek tako odustati od svojih interesa i ako ne postoji „globalni zapad“ oličen u organizacijama kao što su NATO i EU?! Nema potrebe pominjati kako su ti interesi suprotni našima (ovo je najblaže rečeno). Ako ih ne štite kroz međunarodne birokratske organizacije obratiće se pojedinim zapadnim zemljama, ili državama kao što je Turska. Imamo li mi kome da se obratimo, ili ćemo se praviti da smo sa svima dobri?!?

No, analizirajmo mi svoje pozicije i koliko smo spremni da ih branimo. Što se Kosova tiče pominjanje „povratka u ustavno-pravni poredak Srbije“ može da prođe još samo kao provokacija u javnosti (nekada istina veoma dobro izrečena). Mnogo je realnije tražiti zamrznuti konflikt, koji uostalom postoji na Kipru (pa šta!?). Međutim, imajmo u vidu dve stvari – nizom ustupaka naše pozicije su sada slabije nego pre 5 godina, a pre 5 su bile slabije nego pre 10; čak ni Koštunica nije smeo da otvoreno izjavi kako se zalaže za takvo rešenje (odlaganje rešenja do daljnjeg), a moralno je bilo i jeste lako braniti tu poziciju – recimo rečima da se sa trgovcima ljudskim organima nema o čemu ni razgovarati (a kamo li pregovarati). Pa dok se stvari ne slegnu neka „međunarodna zajednica“ brani mir i osnovna prava. Za tako nešto imali bismo podršku Rusije i Kine, koju imamo i ovako za mnoge stvari, ali jesu li ove zemlje dužne da nam podršku daju, ako sa njima nemamo obavezujući ugovor?

To je dakle nužna analiza, koje počinje preispitivanjem, i koju možemo primeniti i na Srpsku, Rašku ili sever Srbije, gde su nam pozicije mnogo bolje, ali takođe (potencijalno) izložene napadu. A što se poverenja u stranu silu Rusiju tiče, cenim da Poljaci ili Litvanci nemaju preterano poverenje da će ih Ameri braniti od Rusa od kojih zaziru. Baš zbog toga gledaju da s njima imaju makar formalno obavezujući ugovor (što jeste NATO), a ne da sve bude pro bono. Kako mi imamo razloga da zaziremo od NATO zemalja, i njihovih lokalnih satrapa, logično je da tražimo takav ugovor u ODKB-u. 

Komentari

Komentari