Okovana Srbija

Steg lepih reči prikovao je Srbiju za jednu političku opciju, odnarođenu i podmićenu. Čime? Prećutnim saučesništvom.

Tajni pregovori koje je vodila aktuelna stranka na vlasti sa moćnicima iz Evropske Unije u periodu od svog osnivanja do 2012., dali su svoje rezultate na izborima iste godine. Kada pominjemo rezultate, da ne ostavimo čitaoce uskraćene za prvi argument. Briselska administarcija je još u nedelju popodne, ako se dobro sećate, pre završetka uskršnjih izbora 2012. čestitala novoizabranom predsedniku na pobedi. Ako koza laže, rog ne laže.

Mi nismo bili učesnici tih razgovora, ali smo taoci nametnutih rešenja. Šta je tada dogovoreno, doživljavamo u svakodnevnici. Iz iznetog možemo da zaključimo da je Srbija prineta na oltar krupnog kapitala. Posvećenost svojim brigama se žigoše u ime ljudskih prava, kritika se ocenjuje iz ugla jednostranosti i ostrašćenosti, sloboda naroda  se omalovažava i blati u ime ljudskih sloboda, a autentično se skrnavi u ime budućeg mogućeg. 

Cena koju Srbija treba da plati nije samo finansijska, već je i moralna. Ona se ogleda u stalnom pritisku na izjednačavanje i pobijanje jedne strane, a na nametanje i promovisanje druge. I to je tako od devedesetih kada je slobodanska politika isfrustrirala zapadnjačke političare. I u toj činjenici leži odgovor zašto su se vodili tajni pregovori i zašto je aktuelna vlast dobila (po)dršku zapada za smenu prethodne. Zato što je aktuelna ekipa direktno povezana sa politikom koju je Srbija vodila devedesetih i što po stavu zapadnjaka isti moraju da naprave presek sa prošlošću (Nikolić, Vučić, Dačić) u ime poniženja Srbije do mere do koje je u tom periodu rasla pomenuta zapadnjačka frustracija.

Šta je za to vreme dobila druga strana? Ne srpska, jer ona to nije, već ona koja je u ime Srbije, iza leđa građana Srbije, na uštrb građana Srbije trgovala nacionalne, političke, ekonomske i kulturne interese srpskog naroda? Lično bogaćenje i duštveni status koji su njihove mantre.

Dobila je i prećutno saučesništvo onih koji se nisu pozivali na prava čoveka za vreme Brozove dikatature, dobila je nemešanje u unutrašnje stvari, stigmatizaciju najgoreg i najrđavijeg, dobila je zeleno svetlo iliti „carte blanche“ za anesteziranje srpskog naroda. I ona to čini vešto. Ako joj se išta može priznati, to su moć i sposobnost da zlostavlja umoran i izigran narod. Putem upregnutih medija, bombastičnih najava i putem slepe pokornosti stranačkih  kadrova čiji se intelektualni doseg kreće od kako ćemo do lako ćemo.

Šta je još obećao Juda beogradski za šaku groša? Obećao je jug Srbije. Toliko puta već izmrcvareno telo Metohije i Kosova stavio je ponovo na oltar i priklonio ga pregovorima. U ime čega? Hipotetičnog ulaska u Had koji se nalazi na kraju tih pregovora.

A oni služe da strana koja ima jasno definisan cilj vremenom postigne ono što okolnosti u datom trenutku ne dozvoljavaju. I to se ponavlja. Korak po korak. Stepenik po stepenik, polazna tačka se udaljuje i maglovito nestaje u daljini. Dokle? Do trenutka kad neodgovorni političar upita, a šta mi to imamo na Kosovu pa ćemo da izgubimo? Tako se Okupirana Teritorija Metohije i Kosova (OTMK) interesno odvaja. Potom se zakorači na još jedan stepenik zaborava. Građani zaokupljeni smanjenjem plata i penzija, nemaštinom i nezadovoljstvom ono malo kineske omladine (to kineska je osvrt na po jedno dete u srpskim porodicama, kao da su nam Kinezi krojili zakon, a i na kupovnu moć građana, uz dužno poštovanje kineske tradicije i naroda), pritisnuti neobjektivnim i zavisnim medijskim okruženjem, okrenuti jedni protiv drugih u cilju bezdušne manipulacije, istisnu i iz srca i iz pamćenja, ne samo Metohiju i Kosovo, nego i ličnu dobrobit čije je potenciranje okvalifikovano kao negacija napora i neuviđajnost da  ova vlast želi da odvede građane Srbije u bolju budućnost.

Ova zamena teza je samo jedna od praksi koja se koristi u pregovorima. I dok se ti tajni, a sada i javni pregovori vlasti naveliko i naširoko odvijaju po raznim meridijanima, jedini legitimni pregovori, oni između birača i izvršne vlasti proglašavaju se neprijateljskim aktom i rušenjem iste.

Bilo je i mučnijih stanja u istoriji Srbije. Nekada poturice i pridvorice, juče komunisti i fašisti, danas naprednjaci i neznanci, a okovi metalni su zamenjeni pregovorima,  rečima, obećanjima, ipak cilj je ostao isti, pokoriti narod i raspolagati njegovom voljom, bićem i resursima.

No, „Što se nešće u lance vezati, to se zbježe u ove planine ...“.

Dragan Pajović