Paragraf buši gde burgija neće

Srećne zemlje su poznate po rupama u siru i rupičastom ženskom vešu, nesrećne po rupama u zakonu. Tu, za razliku od alaskog ribarenja, kroz rupičasta okca u mreži pravosuđa najlakše izmigolje velike ribe. Ili bar one male, ali iz jata moćnih ajkula. Jer pravda je slepa, ima povez preko očiju, a za njeno streljanje potrebno je samo da se stavi pred streljački vod egzekutorske vlasti i ispali rafal iz dobro podmazanih medijskih cevi.

Naravno, povod za ovo lamentiranje nad ubistvom pravde je jedno drugo dvostruko ubistvo. Mlađani princ medijskog kralja nehotice je ubio devojku svojim vozilom, zatim je, hotimično, ubio sopstvenu ljudskost bekstvom sa mesta tragedije. Presuda od godinu dana prinudnog boravka u tatinom dvorcu (dodatno umanjenog za neki mesec istražnog zatvora!) izazvala je burnu reakciju: krik javnosti zbog besramnog srozavanja cene ljudskog života, i krik brižnog oca zbog nepravde što mu je mezimac uopšte osuđen.

Dakle, šta je u pitanju? Verbalno kamenovanje nesrećnog mladića od strane zavidljive, sirotinjske porote javnog mnenja? Ili obesno izrugivanje pravdi od strane onih koji su se novcem i ulizivanjem izdigli iznad zakona? U Hamurabijevom zakonu (najstariji sačuvani pravni akt) jasno je napravljena razlika između pravne odgovornosti velikaša i pravne odgovornosti običnih ljudi. Vekovima je samuraj imao pravo da pri kupovini mača isproba isti na slučajnom prolazniku. Ubistvo roba se tretiralo kao pričinjena šteta na imovini, nikako kao uništenje ljudskog života. Čak i kada je francuska giljotina presekla taj lanac nepravde i kada se zapatila semenka takozvanih „ljudskih prava“, bogati su imali povlašćeni položaj u zemljama gde je važilo „vreme je novac“. Novac je drastično skraćivao vreme koje bi bogati pripadnik elite trebalo da provede robijajući. Uzmimo slučaj krvavih ruku O Džej Simpsona i holivudskih zvezda sa brkovima od kokainskog praha. Istina, bogatsvo je nekada bilo i otežavajuća okolnost, ali samo povremeno, u zemljama u kojima su svemoćni carevi skrivali svoju golotinju crvenim zastavama i populističkim parolama.

Da bi se ustanovilo da li je presuda obesnom princu iz dinastije Pink pravedna i u skladu sa ovdašnjom sudskom praksom ne treba raditi složenu analizu, dovoljno je uporediti slične slučajeve. U zemlji su se u zadnih desetak godina dogodile hiljade i hiljade saobraćajki sa smrtnim ishodom. Dakle, koliko je vozača osuđeno zbog toga što su svojom nemarnošću uništili nečiji život? I pobegli sa mesta nesreće? Kolika je prosečna kazna za pomenuto delo? I koliko je osuđenih dobilo nanogicu umesto bajboka? Jer svakako nije isto kada te pri vođenju ljubavi ometa elektronska naprava oko noge i kada te ometaju zidovi, rešetke i rastojanje od voljenog bića. Razliku između zatvorske i domaće kuhinje da ne pominjemo. Opstipacija i zatvor su prilično različite stvari kada su u pitanju medicina i pravne nauke.

Odgovor o valjanosti istražnog postupka, tužilačkog gonjenja i validnosti presuda u ovoj zemlji je više nego jasan. Mreža jednopartijskog sistema (j)utkana je u mrežu kojom se love prestupnici a količina upotrebljenog vazelina drastično pospešuje mogućnost da se poslušne ribe (pomenute u prvom pasusu) izmigolje. Tamo gde političari istražuju dokaze, gde tabloidi donose presude i gde se dele majce i sendviči ispred sudnica, pravda nema šta da traži. Presuda Jutki zavisiće isključivo od toga da li će njegova osuda ili oslobađanje doneti više glasova na narednim izborima.

Za kraj, pomenimo još primer istražnih radnji o ubistvu Olivera Ivanovića. Etnička i partijska pripadnost ubice na brdovitom Balkanu neuporedivo je bitnija za istragu od, recimo, otisaka prstiju na oružju iz koga je pucano ili snimka automobila koji se udaljava sa mesta zločina. Duh Haškog suda jošte živi, živeće vjekov‘ma…

U celoj žalosnoj priči o pravosuđu osuđenom da nosi bukagije partijske poslušnosti postoji i jedan interesantan kontra-primer. Da, svi znamo da je, za svoga mandata, Zli Tajkun Đilibajzer oteo iz usta sirotog naroda 500 „milki“! Naravno, dotični zloćko, za razliku od kolega, nije na vreme preleteo u mirno more SNeSe-rajsko, tako da njegovi koferčići i tetkini dolari ne podležu koalicionoj amnestiji. Pa kako to da nije izveden pred lice Pravde umesto na naslovne stranice Informera?

Odgovor na to pitanje sledi u nekom od sledećih nastavaka serije „Ubistvo pravde na Balkanu“.