Šešelj, najslobodniji haški osuđenik

Za ono malo vremena provedenog (i izgubljenog) na Pravnom fakultetu, uspela sam, ovladavši znanjem da su pravo i pravda dva različita i često suprotstavljena pojma, i da se posvađam sa onim drevnim pravilom, starim koliko i samo pravo, da je pravda slepa, spora, ali ipak dostižna. To je, kad vratim film, bio i presudan razlog mom odustajanju od namere da postanem pravnik. Tom periodu verovanja i razočaravanja u sve što ima veze sa pravom i pravdom se zaista retko vraćam, što je valjda i normalno, uzevši u obzir da je posve prirodno da čovek ne običava druženje sa svojim promašajima. No, ovih dana je drugačije. Kao nekada, na predavanjima iz Uvoda u pravo, kada je asistent kao oparen skakao u nameri da mi utuvi u glavu dostižnost pravde, danas – kao da sam i sama „oparena“ – izvrćem se na postavu, neretko i bez sagovornika, objašnjavajući kako sam bila u pravu kada sam tvrdila da prava i pravde ovde nema. Da je Pravda, koja se na onoj skulpturi pokriva preko očiju jednom rukom, u drugoj držeći terazije, u Srbiji odavno iskopala sama sebi oči, zavrljačivši usput i te terazije u tri lepe. Ako mi ne verujete, imam Šešelja da to i dokažem.

Čovek, koji je pre dvadeset i pet godina, propagirajući ideologiju Velike Srbije, u granicama Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, rasplamsavao požar u kome je nestajala bivša Jugoslavija, i koji je indirektno odgovaran za zalud, ali i nemilice prolivanu krv s onu stranu Drine, konačno je osuđen! Pred sudom pravde u Hagu Šešelju je za počinjena nedela izrečena zatvorska kazna u trajanju od deset godina. O tome da li je kazna za ono što je uradio (ili svesno odbijao da uradi) dovoljna, preoštra, ili preblaga ne bih dužila. Da se ja pitam, svako ko je devedesetih godina, na bilo koji način učestvovao ili podstrekivao na ratna dejstva, danas bi bio iza rešetaka i to svako u svojoj državi, koju je uvalio u ono, iz čega se niko živ ne izuvče već četvrt veka! Ali, ja se ne pitam. Pitao se, u ovom slučaju, Haški tribunal. Onaj isti tribunal, u kome je osuđena većina srpskih generala i političara, a iz koga je, recimo Naser Orić izašao kao slobodan čovek, i gde se, eto, jedan Slobodan Praljak otrovao. E, taj sud je rekao da je Šešelj kriv i da treba da robija deset godina. I možda bismo mogli i da zaključimo taj slučaj, da se glede Šešelja, Haški tribunal, nije pitao i pre par godina kada je rešio da nam ga vrati, navodno na lečenje, prethodno godinama odugovlačeći početak suđenja. Zahvaljujući tome što se, kanda, Hag više pitao šta da radi sa Šešeljem, nego što mu je sudio, mi smo opet „zaglavali“ u Šešelja, ili s njim...kako vam je lakše da prihvatite.
Čovek je odrobijao deset godina čekajući da ga osude na robiju. Onda je došao u Srbiju da se leči od raka, tvrdeći da umire, a postao življi nego ikad. Onda ga je Hag osudio, a on rešio da dokaže da Hag nije u pravu. I tako u krug.

Sve i da je nekome bliska ideja Velike Srbije, i da iz nekog razloga i danas podržava politiku Vojislava Šešelja, ko normalan može da pomisli da ova farsa ima ikakvog smisla, izuzev tog  da bude još jedna predstava za ovaj blesavi narod.
Šešelj kani da u istoriju ne uđe kao haški osuđenik. Zabole ga za zatvor, to je već odradio. Hag kani da završi svoj posao sa ludim Srbima, jer ih je do sada skoro sve ili osudio ili pobio (ako se oni nisu samoubili u međuvremenu), a u ove ostale se, sva je prilika, ne bi mešao.

Pravda je izgleda bila u pravu kad je iskopala oči i stvarno rešila da bude slepa za nas. Da nije, pa valjda ideja o tome da svi koji su nam skrivili devedesete treba da trunu u zatvoru, ne bi bila samo u mojoj ili glavama još nekolicine onih, kojima nikada nisu bile bliske velikosrpske i njima slične ideje? Da nije, ne bismo se danas pitali ko je veći slepac – mi ili Pravda?

Ovako, nama je ostao Šešelj, a Pravdi da, onako slepački, preispituje šta joj je trebalo da nas uopšte pogleda.

(Pod uslovom da nas je ikad i pogledala)