Šesti oktobar, dan koji nikada nije došao

“Naš narod zna, naš je narod svjestan da može i da mora sam sebi pomoći”, govorio je svojevremeno drug Tito. U eri onoga što se definisalo “samoupravnom zajednicom svih naroda i narodnosti”, rečju Jugoslavijom, onom koja se danas pominje uz obavezan renesansni osmeh i poneku suzu, govorilo se i da “ništa što je stvoreno ne sme da bude toliko sveto da ne bi bilo zamenjeno nečim još čovečnijim, savršenijim”, dok se revolucija definisala kao ono što “vrijedi onoliko koliko je sposobno da se stalno razvija i da brani svoje tekovine!”.

Pola i frtalj stoleća kasnije, narod, revolucija i država još se mogu podvesti samo pod tričave knjiške definicije, a njihova suština se davno otrgla iz okvira bilo kakvog realnog poimanja. Usput, sve što smo stvorili uspeli smo, nepogrešivo, ispraćajući dvadeseto I dočekujući dvadesetprvo stoleće, da zamenimo nečim gorim. Iako smo za rečeni period prošli kroz mukotrpni, čak i «krvlju poštrapani» proces svenarodne(i nacionalne) samospoznaje, kroz revoluciju koja je trebalo da nam vaspostavi davno uništenu državu, iznova tražeći svoju stratešku poziciju na mapi sveta u koji smo se u jednako krvavoj proceduri pokušavali ugurati, nismo uspeli ni da se nađemo, a ni da se snađemo, poštujući gotovo fanatično istorijski model kvaziprometejstva, utkan nam u tradiciju, gene, diktiran i iz prošlosti i iz sadašnjosti, i s'traga i s preda – da oproste stariji, odakle je kome volja.

Da nas sad i ovakve vidi gore pomenuti drug Tito, mogao bi samo da se vrati tamo odakle je došao. A, pre toga, možda da nas stavi na mesto Andrije Sirotanovića – zaslužili smo. Ako ništa bar zbog toga što nam vazda treba veća lopata. Narod koji ima ovakvu vlast ne treba da brine za svoju budućnost, a ni vlast koja ima OVAKAV narod, nema razloga da se sekira za ono što joj sledi. Prosto. «Ako kralju ne sviđa se gluma, onda kralju ne sviđa se gluma.» Zaista,čemu briga?

Nakon što smo prošli golgotu devedesetih, a onda se kao Isus u Jerusalim, jašući mesto magarca plišanog međeda revolucije, ušetali u dvehiljadite, mašući jedni drugima pred nosom demokratijom kao palmama, ispostavilo se da smo previše o'lađeni da se u onome zbog čega jedni na druge jurišasmo pesnicom, šerpom i bagerom, zapravo i snađemo. Deceniju posle najnovijeg u povesnom nizu prevrata u Srbiji, uz još po neku promašenu godinu kusura, možemo da kažemo da smo spali s konja na (iznad navedenog) magarca. Ili toplog zeca, ako ćemo istini za volju.

U čudnoj kombinaciji samoljublja i idolopoklonstva, kome smo skloni, uz poltronizam kao opšteprihvaćeni obrazac ponašanja, (za)ostajemo kao žrtvenici sopstvenih izbora. Osetljivi na sindrom stada, isto koliko mu i odani, ideju revolucije i demokratije gutamo kao posve gorke pilule, tražeći im sinonim u „narodnoj vlasti“. Narodna koliko i narodni ’lebac, koliko i Skupština, vlast nam, kao i toliko puta pre, prodaje karte za jahanje na vremenskoj mašini, koja redovito „zakucava“ sa 200 pravo u kamen temeljac devedesetih. A tu su se uzidali krv, sreća, suze i znoj radničke klase, koja se vazda klatila u ritmu „Da li će sloboda umeti da peva ko što su sužnji pevali o njoj“, slaba, koliko i glupa da odoli terciranju kad vlast promeni ploču i na A stranu one poznate: „Šio mi ga Đuro“.

Završavajući ovu priču, ne mogu da se otrgnem onoj „Svetina je stoka jedna grdna“, jer se neminovno kao rezultat svega, ređaju proste slike: 4.maj, devedesete, 5.oktobar,12.mart, i ovo vreme nepomičnog vremena. Ne znam da li ste pogledali kalendar. Uporno, svake godine u isto vreme, sviće sasvim isti, dan koji su nam toliko obećavali. 6.oktobar! Eto ga i danas.Osećate li promenu? Možda samo u tome što se sada sebi činite više i jače namagarčeni nego ranije. 

Jedan premijer u Aleji velikana ne može više da uvidi stvari, drugi je iz Nemanjine doskočio do Andrićevog venca, premda ga novija istorija pamti I kao ministra u Vladi države, kojom je iz predsedništva dirigovao onaj zbog koga se I desila reovulicija. Ako suviše dugo gledate u revoluciju,dakle, i revolucija će početi da zeva u vas. Dođe mu onda na isto koga ste ubili, za kim ste plakali, kome ste glogov kolac, a kome voštanicu pobijali. Ne bude zato neverovatno da je ona ista kolona od par stotina hiljada ljudi 12.marta 2003.ispratila jedno, a potom, recimo 2.aprila 2017.godine zaokružila sasvim drugo vreme. 

Ljudi, kažem, a mislim narod. Jer, u potrazi za epilogom, neminovno se dolazi do nečeg narodnog. U Srbiji, baš kao u srpskoj muzici, bez trilera ništa ne može. A, narodu ako je dobro, onda stvarno nema veze…