Srbija na evropskom Putinu

"Od izvora dva putića vode na dve strane
ne znam kojim pre bih stigla do tebe jarane..."

Buđava pesma iz prasilikonskih vremena kada se novokomonovana "narodna pesma" još folirala da je nevino i neprskano devojče, danas je ponovo aktuelna. S tim što današnje devojče nije Lepa Lukić nego Draga Srbija, i što je na kraju putića ne čeka jedan, nego dvojica đuvegija da je "odvedu u šareno cveće". Ne, to nisu Tramp i Putin, izbor je mnogo fundamentalniji. Izbor između istočnog i zapadnog puta, mada podseća na hrišćanski dualizam, nije izbor između dobra i zla, nego između dva zla, gde ugovor sa ma kojim od đavola ima mnogo dugoročnije posledice od skidanja "đane" i "otvaranja očiju".

Srbija je u ovom trenutku na istorijskoj raskrsnici između dva modela funkcionisanja države - istočnog i zapadnog. U modelu zapadne demokratije su razdvojeni:

• izvršna, zakonodavna i sudska vlast
• crkva i država

i (pogotovu!)

• upravljanje državom i upravljane privredom

U modelu istočnog totalitarizma:

• padišah, sultan, Veliki Vođa, Čelični Drug... i tuži, i sudi, i piše zakone; postavlja, unapređuje, smenjuje; a, bogami, šalje i svileni gajtan i streljački vod (u zavisnosti od epohe)
• crkva i država su objedinjeni, s tim što vera u bezgrešnog Druga često smenjuje veru u bezgrešnog Gospoda
• privreda funkcioniše tako što Sveznajući Drug određuje da li će da se mulja grožđe ili topi gvožđe. Ili, u slučaju da su srp i čekić pretopljeni u ocila i orlove, tajkuni ("uspešni privrednici") upravlaju fabrikama prema stepenu bliskosti sa vlašću.

Neko će reći da "Evropa-bez-alternative" koja se nalazi u izlogu aktuelne vlasti, jasno pokazuje opredeljenost Srbije ka zapadu. Kao, ono naMIGivanje i vrckanje mu dođe flert da bi se namamili šeici i Turci, da bi se ojačala "vojna neutralnost" i tapacirao "pojas nevinosti" (pre nego što je prodamo), a da mi - časna pionirska! - volimo "zapadne vrednosti": smenjivu vlast, odgovornost pojedinaca, slobodu medija... Pa, "malo morgen..." - što reče jedan od prethodnih gospodara naših sudbina.

Zapadne vrednosti kod nas se svode na: evro (marka ukinuta!), dolare, valutu iz tetkinog kanadskog cegera, kao i kiparska i pacifička utočišta za njih.  Srbija je zahvaljujući trenutnom sistemu Aleksandra Broza, postala faraonska država u kojoj "jedan čovek" (da citiram Kesića), određuje sve: od toga ko će biti gradonačelnik Beograda, ko ministar finansija, gde će da se podižu aerodromi (a gde da se gase), ko će da bude sudski progonjen, ko amnestiran, kolika će biti cena malina - uz prinudni otkup (uterivanjem hladnjačarima), da li će penzije da se smanjuju ili povećavaju...

I dok najmoćniji čovek sveta zbog mentalne ograničenosti može da napravi pozamašnu dozu gluposti -  ukine borbu protiv zagrevanja planete, poništi svetsku bescarinsku uniju ili mirovni sporazum sa Iranom (ako mu se više diže na ajatolahe nego na Melaniju),  šanse da istera treći mandat u Beloj kući ili da odredi ko će biti gradonačelnik Vašingtona su apsolutno van njegovih moći. O ceni voća na njujorškoj berzi da ne govorimo... I, naravno, par radoznalih novinara, ukoliko nanjuše da je znao za špijuniranje političkih protivnika, mogu da pokrenu lavinu njegovog rušenja sa vlasti. U zapadnim sistemima za lajanje protiv vlasti novinari dobijaju Pulicerovu nagradu, u istočnim - metak u glavu!

U državama gde je odavno došlo do zalaska svevlašća solarnih kraljeva (a la Luj Ketorzjem), krunisani šefovi država su dekoracija, u državama istočnih despotija to je parlament. Jer najskuplja dekoracija u Beogradu nije ni novogodišnja jelka, ni fontana na Slaviji. Najskuplja dekoracija je gomila papagaja koji ponavljaju jednu te istu, besmislenu i bespotrebnu rečenicu: "Predlažam amandman... bla, bla..." U državama istočno od raja bogomdane vlasti više ne cveta "ljubičica od 80 kila" (mi ti se kunee-mooo...), nego fikusi. Tu premijerka do zadnjeg trenutka ne zna sastav svoje rekonstruisane vlade, Mali uvlakači ne znaju da li će biti proglašeni za "totalne idiote" ili unapređeni u ministre, a veliki da će služiti vojni rok obučavajući se za upravljanje vojskom i postrojavajući generale.

U državama istočno od raja nesmenjive vlasti, faraoni, naravno, ne zidaju sami svoje piramide. Te piramide, piramide vlasti, načinjene su od gromada bespogovorne poslušnosti i  zalivene malterom od recikliranog vazelina. Problem u postojanosti tih tvorevina je u tome što se kamen temeljac nalazi na vrhu. Jedan snajperski metak nekog Ljatifa, Apisa ili narkodilera pretvoriće moćnu građevinu u močvaru u kojoj krokodili (klasa bezkičmenjaka) panično traže utočište za svoju nesposobnost. Đinđićev primer pokazuje da država u tom slučaju opstaje samo ako postaje institucije sistema. U današnjem vazelinskom kupleraju postoji samo sistematsko tucanje.

Pošto su merodavne Evropske institucije skapirale da se zapadni Balkan, ipak, nalazi na istoku (negde između Severne Koreje, imperije sultana Erdogana i carevine Vladimira Vsevladaroviča Putina), ulazak Srbije u zajednicu zemalja u kojoj je život regulisan zakonima a ne voljom vladara, definitivno postaje Grimova bajka izmeštena u daleku budućnost. Na radost onih koji jalovo mlataranje svojim pitončićma nacionalnih mitova i silovanje prava etnički nepodobnih grupacija pokušavaju da pretvore u sopstvene piramide vlasti i sopstvenu nesmenjivost.

Ispada, dakle, da od izvora naših problema putić vodi samo na jednu stranu - učvršćivanje svemoći jednog čoveka. Ukorićavanje narodne volje putem poslušnih medija usmeravaće bujice narodnog nezadovoljstva isključivo prema onima koji ugrožavaju vlast. Tako država Srbija hrli napredno u svetlu budućnost, pri tom ne primećujući da se reč "napredno" završava isključivo sa  "dno".