Foto: 
Zlatko Vickovic

Šta je sledeće?

Poslednji sukobi između pristalica ekstremne levice i desnice u Sjedinjenim Državama potvrđuju ono što rekoh kada je Tramp izabran – gluposti su neka očekivanja da će da nam „vrati Kosovo“, neka on samo podeli Ameriku, i neka se oni podeljeni bave sami sobom, biće dobro. No ima tu nešto što me tera na razmišljanje…

Sukobi su izbili zbog odluke da se uklone spomenici đenerala Lia, i još nekih vojnih lidera Konfederacije. Ovi spomenici sto pedeset godina od Građanskog rata nikome nisu smetali, iako su podignuti vojnicima poražene strane. I sada odjednom smetaju. S druge strane, „u stara dobra vremena“ su pripadnici KKK nosili kapuljače, nisu otvoreno demonstrirali noseći baklje (u stilu Nemačke tridesetih prošlog veka, ali ove baklje su inače polinežanskog dizajna). Jedan sa bakljom koji je „autovan“ ima prezime na –ić, ali se ne izjašnjava kao Srbin.

Na onim medijima koji nisu protiv Trampa (recimo FoxNews) postavljeno je pitanje – šta je sledeće?! Da li će na red doći spomenici Džordža Vašingtona, robovlasnika, ili možda Ruzvelta koji nije ozbiljno shvatio holokaust u početku. Ali progone Jevreja tada mnogi nisu „ozbiljno shvatali“, dok je robovlasništvo nekad bilo sasvim „in“… i ekonomski veoma isplativo. Koju smo pouku izvukli? Nećemo sad o pouci, nego o onome što me podseća na našu situaciju.

Šta je sledeće? Mnogi su se pitali famoznih devedesetih prošlog veka. Nošeni Mesićevom doktrinom, separatisti (u Americi inače poraženi) su, kao u nekom scenariju, otvarali jedno po jedno „pitanje“, zato što im je rečeno da su „Srbi izgubili“ prethodni rat, pa izgubiće i onaj planirani. I kasnije su nam pričali kako su „Srbi izgubili četiri rata“, iako je izgubljen (samo?!) jedan i po. Ostavljam čitaocu da to sam proveri, o tome razmisli.

Ali, nećemo ovde ni o tim ratovima, nego o propagandnom uticaju domaćih „levičara“, tako sličnih onoj američkoj „antifi“. Navodnici prvi jer su pravi levičari bili borci za prava većine, ne „manjina“. Navodnici drugi jer zanimljivi su mi „antifašisti“, gde fašizma nema (mislim na Srbiju, o Americi se ne bih izjašnjavao). Kao i neki Amerikanac koji se nadao „isušivanju močvare“, a vidi kako su komarci sve nesnosniji, i mi ovde smo se pitali šta je sledeće, isuviše često do sada…

Tako, kada su ubili Đinđić, doktor Zorana i proglašeno je vanredno stanje. Na državnoj televiziji (sada jadni, pardon javni servis) patriotizam je postao i zvanično ružna reč. To je valjda jedinstveni slučaj u istoriji centralnih radiodifuznih ustanova. Niko „lumenima“ da kaže da je valjda i Zoran (oni su mogli tako familijarno, mogu i ja) smatrao sebe patriotom. Ako ništa drugo. Neki su mu i poverovali, pred njegovu smrt – kako reče Aleksandar Tijanić.

Šikaniranje domaće istorije naroda nosioca državnosti, tj. Srba, nastavljeno je i kasnije. I zaista smo se pitali šta je sledeće… Možda da „klerofašista“ Koštunica (tada premijer) bude uhapšen, pošto je optužen za cunami, između ostalog. A sećamo se da su se neki i sada u prvim redovima „borbe protiv diktature“, hvalili kako ga „zdravo“ mrze. Da se Nikolaju ukine status sveca!? Proglasi vojvođanski (ili vojvođanerski) jezik, crkva & nacija – pa kad može crnogorski, što i ovo ne bi moglo… Da se proglasi Vlaška republika a Vlasi prekomanduju u Rumune!? Ako ne žele zaželeće… Kao i Srbi u NATO. Da im se izvinimo što su nas bombardovali?!?

Da priznamo kako Kosovo nikad nije bilo naše, a Metohija je zabranjena reč!? Ukinemo ćirilicu!? Ionako su ti hijeroglifi zastareli, na latinici se „brže piše“, kako su nas uveravali… I najzad dragulj u kruni – spomenik „Majkama Srebrenice“ (među kojima ima i muškaraca, o tom svojstvu te organizacije čitao sam kod samih Bošnjaka) na Trgu Republike. Pored spomenika časnome knjazu, koji ostaje tamo da bi Draškoviću Vuče mogao da slavodobitno objavi đe se nalazi i kako smo prošli najzad kroz „katarzu“. Onda će nam najzad oprostiti što su nas tukli.

Nego ajmo opet malo preko bare. Možda napredna država Virdžinija skine sa svog grba SIC SEMPER TYRANNIS (tako uvek tiranima). To je rekao prvo ubica Julija Cezara, mnogo kasnije Abrahama Linkolna. A možda je mogao reći i Gavrilo Princip. I još poneko…

Čisto uzgred, neki su hteli da ruše spomenik (u Vašingtonu!) Albertu Pajku, šefu obaveštajne službe Konfederacije i masonu 33. stepena. Izgleda da od toga nema ništa.

Komentari

Komentari